Ових дана многи причају о емисији „Срећна Србија“ коју води Мирјана Бобић Мојсиловић, књижевница и новинар. Причају, јер је посетила Нову Варош и покушала да лепоте Златара и неке не тако познате ствари о Вароши представи широј публици. Покушаћу да дам свој утисак о томе...
Шта је то што је лепо у овој емисији?
Лепо је, као прво, што се Нова Варош промовише. Друго, лепо је то што је нашла занимљиве саговорнике и досад толико пута испричану причу о језерима, хељдопити, белоглавом супу и планини допунила причама о људима и неким не толико популарним локацијама.
А шта је оно што ми се није свидело?
Много тога.
Водитељка (и ауторка) емисије је показала да јој тај посао баш толико и не лежи. Неколико реченица које врти у круг, веома лош акценат и дикција, помало жаргонски стил изражавања некако не иду уз концепт емисије. Покушава да то буде (ваљда је то била замисао) једна од оних спонтаних емисија са туристичких канала где водитељ лута, среће људе, спонтано разговара, где се потенцира на опуштености, природности и које служе да нас обрадују и привуку том месту. И тих и таквих путописних серијала заиста има. Веома квалитетних. Али, ова ми то није.
Било ми је мрско да враћам емисију уназад да бих избројала колико је пута изговорила реч ПРЕЛЕПО. Верујем да је та реч употребљена бар у свакој петој реченици. Ако не то, онда- АПСОЛУТНО ФАНТАСТИЧНО. А можда и СПЕКТАКУЛАРНО, како је представила и председника општине- спектакуларни дечко (?!)... Користећи се жаргоном, док је код једне домаћице јела сир и питу, рекла је да је то ПОРНОГРАФИЈА хране. Ваљда је и то требало да буде кул и занимљиво.
Сваког саговорника је бар три пута прекинула, па је некако дошло до изражаја неко скривено непоштовање према тим људима и издизање. Помало и бахатост и наметљивост... Може се рећи да је сваки разговор неки покушај да се спусти на ниво провинцијалца, али јој није ишло. Или, једноставно, нема то нешто у себи. Као што има, рецимо, Тамара из „Са Тамаром у акцији“ или неки од водитеља/аутора емисија на телевизијском каналу Балкантрип.
Кадрови су лоши. Емисију почиње са неке земљуштине. Снимају осушено дрвеће, путеве. Поред толико увек зелене шуме и предела, створио се утисак о планини без планине. Једини кадар који ми се свидео јесте она панорама са видиковца. И то је, отприлике, све.
У једном тексту сам прочитала да је она своју емисију замислила као непретенциозну, опуштену, разбарушену, да је то чини срећном и слично. Чини ми се да је успела у томе да је чини срећном. Остало нисам видела.
Варошани који су се појавили у емисији су заиста били фини и исказали су поштовање које, чини ми се, није узвраћено. Све је некако било површно- снимање да би се снимило! Чак и они саговорници који су склони лапсусима или су невешти у разговору, овде су синули у поређењу са књижевницом.
Зато, Варошани, браво! Браво за Тању, Хамка, Милану и све који су били фини. Нисам рођењем Варошанка, али ми је ова емисија била толико штура и толико безвезна, да сам морала написати о ономе што ми је оставило неку горчину након гледања. А оставило је баш због Варошана и Вароши... Нека ми не замере сви љубитељи МБМ.
