Поштоване колеге,

Драго ми је што смо се окупили у овом броју како бисмо изразили наше незадовољство због актуелног стања у српској просвети. Ситуацију нам је олакшало и то што, излазећи из постојећег законског оквира и не морамо бити посебно храбри за тај чин, будући да нас је догађај из Трстеника опоменуо да смо егзистенцијално угрожени. И исмејани.

Можда смо и део неког ријалити програма или експериментa, али изгледа да о томе још нисмо обавештени.

Посао просветног радника данас у нашој држави спада у ред најпотцењенијих занимања. О томе не сведочи само плата, која је испод републичког просека, већ и чињеница да се међу грађанима Србије учврстила предрасуда да свако може да се бави овим послом.

А не може, јер прво и сам мора нешто да научи. И да се образује.

Медији, међу којима се посебно истичу друштвене мреже данас чувају и баштине велики број доказа, не само о поменутом насиљу, већ и о полуписмености или неписмености људи који се налазе на одговорним државним функцијама. Лакоћа којом су неки од њих долазили до диплома и систем који им је то омогућио, опасан је вирус који се шири великом брзином, улази у све поре друштва и слаби га.

Чувени грчки филозоф Сократ је још пре две и по хиљаде година незнање поистоветио са злом. Људи зло не чине, јер то заиста хоће или су по природи зли, већ просто не знају да раде послове којих су се радо прихватили, а за њих нису довољно образовани или квалификовани. Нико од нас не жели да га оперише лекар или да му кућу прави грађевински инжењер који је купио диплому. Оно што међутим заборављамо јесте да лекар и инжењер морају учити неке школе да би постали то што јесу.

Да је просвета потцењена види се и по томе што се у подели власти нико не отима о наше Министарство. Просвета међу коалиционим партнерима служи само за поткусуривање. И намиривање страначких кадрова, који нису успели да се домогну неке боље и уносније позиције.

Карађорђе Петровић, који је пре него што је постао вожд српски, био хајдук и живео хајдучки, доласком на власт знао је да тадашњу Србију могу подићи само писмени људи. И међу првим стварима које је урадио било је довођење Доситеја Обрадовића, тада најобразованијег Србина, на место министра просвете.

Кнез Милош Обреновић је важио за неписменог владара, али се увек окруживао писменим људима. Стипендирао је омладину која је завршавала високе школе по Бечу и Пешти и тражио је од њих да се потом врате у земљу, јер је осећао да без образованих људи није могуће од опустеле отоманске провинције створити модерну европску државу.

Милан Обреновић је уложио новац у момке који су потом постали познате српске војводе у Првом светском рату и у више битака извојевале победе над много моћним непријатељима.

Данас, имамо ситуацију да нам је доскорашњи министар оружаних сила провео целих петнаест дана у војсци. И тиме се још хвалио.

Овде треба истаћи и да се јапански цар, а то је цар најмодерније државе на свету, може поклонити само учитељу.

Надам се да вам то довољно говори о Јапану. И о нама тј. овој држави у којој све мање и мање људи жели да се бави овим племенитим занимањем.

Просветни радници у Србији се морају озбиљно борити за своја права. И то из два разлога.

Први је јер се нико други неће борити за наша права осим нас самих. Ако се овим путем који сада идемо настави девастирање наше професије, ускоро ћемо постати ријалити звезде и јунаци смешних клипова.

А други разлог је тај што је борба за образовање у једној држави најузвишенији вид патриотизма.

Овим скупом, дали смо и ветар у леђа нашим синдикалним вођама, како би имали што већи кредит у преговорима са Министарством и Владом и наш положај у друштву учинили бољим и достојанственијим. Надам се да неће изневерити наша очекивања. И ову енергију, коју смо заједно створили, потроше улудо.

Срећко Гујаничић
1.12. 2022.
Нова Варош