Колико је будућност сваког од нас, али и будућност уопште- непредвидива и пуна изненађења, може се видети и кроз један одломак из Андрићеве приповетке „Дедин дневник“, написане 1948. године. Неколико младића- три млада инжењера, читају дневник деде једног од њих, подстакнути обележавањем педесетогодишњице уласка Црвене армије у Београд- дакле, радња се дешава 1994. године. Између осталог, у дневнику, деда помиње разбијене прозоре на гарсоњери. Младићи се чуде и један од њих пита: „Шта је то гарсоњера?“ Унук објашњава да се некад тако звао мали стан за једно или два лица... Ми савршено знамо да и ове, 2020, ако не целе породице, оно бар студенти- живе у гарсоњерама...
Дакле, Андрић је, својом имагинацијом, претпостављао да млади људи већ 1994. године неће знати значење речи „гарсоњера“ (инжењери!). Један од младића вози аутомобил марке „Триглав“. То ме подсетило на неке филмове из осамдесетих у којима су двехиљадите представљане као веома напредне, па смо ту имали телепортовање и сто других чуда... Андрић „није дотле добацивао“, што би рекао друг Срећко, али је неку представу имао. И преварио се.
Оно што је занимљиво у тој причи јесте и то да се младићи чуде називима улица које је деда у свом дневнику помињао. „Каква су им то имена улица?“, пита се младић Дарко. Схватамо да је Андрић видео београдске улице других назива те 1994. и да их млади људи тог времена не препознају. Е, дотле је већ добацио. Знао је да свако време носи своје идоле, позната имена, јунаке, борце, па тако и улице. Стара народна каже да свако време носи своје бреме. А то видимо и ових дана. Међутим, нека бремена нису јасна. Нити коме су та бремена тешка. Можда ћемо сазнати, а можда и никад нећемо (јер тежина бремена може врло лако да буде и хир, и мит, и маска за нешто друго, крупније). Можда ће нам открити неки будући Андрић у неком дедином писму...
