Чини ми се да смо сви прошли неколико фаза током ове епидемије. Неко је то показивао, био гласан, неко је преживљавао у себи. Затварање, ограничавање, политика, све те мере, избори, љутња, трачеви… Људска смо бића и нисмо равнодушни. Ја бар не знам никог ко је потпуно све време био равнодушан.
Оно што ме је подстакло да пишем је управо то- сви смо различити, али упркос тој чињеници, не могу да схватим да не постоји та једна нит у свима нама, бар, хајде, у већини нас, да имамо неки степен одговорности- према себи и према другима. Знамо како је прошло ванредно стање. Нисмо имали неки велики број заражених људи, али смо били ограничени мерама, имали смо наставу и рад на даљину, некако се од нечег стрепило, па и нисмо имали простора да искажемо све своје особине које показујемо у необичним околностима. Али зато сада исказујемо…
Укинули су ванредно стање, укинули су већину мера. Углавном се завршило на препорукама. Једна страна приче је да ли је то требало тако, због чега је све нагло попустило, колико су избори одиграли улогу да све поново крене нормално… Ипак, друга страна је- имамо ли ми мозак, мишљење, одговорност…?
Чули смо толико пута од комшија, породице, па и људи из власти, да је народ стока и да му треба мотка. Грубо речено. Али, има ли истине у томе? У једном селу поред Прибоја, славило се укидање ванредног стања- уз музику, грљење, љубљење, испијање алкохола. Као да се слави примирје после Великог рата. Имали смо прилику да видимо и силна весеља са неколико стотина званица. Свадбе, славе и приславе. И наравно, неизбежни осамнаести рођендани… Заиста неодложне, животно значајне манифестације. Има ту и дозе неповерења, има ту и теорија завере, сумње у телевизијске и новинске приче, у бројке… Али како сад? Како сада када сви знамо бар неколико суграђана који су хоспитализовани? Како сад, када је горе него на почетку, ми и даље срљамо, водећи се омиљеном Додиковом песмом „Не може нам нико ништа“? Је ли то онај српски инат, или је једноставно глупост?
Бавимо се Вуханом. Нисмо ни знали да постоји до пре неколико месеци. Бавимо се 5Г мрежом. Не знамо ни шта је то 5Г у ствари. Бавимо се тиме је ли вирус вештачким путем направљен или га је створио шишмиш… А, што би рекла једна пријатељица, не знамо ни да објаснимо шта је то вирус уопште. Елементарна ствар.
Гледам суседни кафић. Од јутра седе момци и понеки старији. Причају кога зараженог знају, распредају теорије завере, а пухћу један према другом. Нема размака, нема маске, ништа. А, да, нама не може нико ништа. Јер ми смо небески народ, а овај вирус је направљен да нас побију, да мигранти пређу преко Србије несметано (кога брига што вируса има и у Америци), да се поставе сателити, да прођу избори, да се „разреди планета“, да Бил „Гејц“ прода вакцину и слично… Е, добро. Можда у свакој теорији има и неке истине. Али ми нисмо ти који је тренутно можемо докучити. Једна истина коју сада видимо јесте да нам комшије и родбина оболевају. Да ли је вирус вештачки или природни и колико ће зарадити Били, то нам изгледа не може помоћи. Може само ојачати психу тренутно, можемо се осетити битним ако чујемо неку другу причу од „пријатеља из Немачке који је сазнао да вирус не постоји, бла, бла…“ И ништа више. Баш ништа. Осетићемо се и битним ако на силу некоме, ко видно не жели да се поздравља пружањем руке, намерно утрпамо руку и кажемо- „Зар и ти, каква корона, нема коронее…“, па се лепо ухватимо у коло ознојене мајице, због буке пљујемо једни другима у уво и страшне смо фаце.
Чујем једног човека у продавници који каже- „Ма, шта се бојите, сви ћемо ово ми прележати“. Добро, можда и хоћемо. А, да ли је моје да одлучујем да ли неко са ким разговарам жели да се зарази или не? Да ли је моје да сејем своју пљувачку около (хаа—пу!) и да одређујем да тај неко треба да се зарази, шта има везе. Нико нема право да одлучује о судбини другог човека. Макар тај други само изгубио чуло мириса и прошао најбоље на свету.
Али, то је већ питање мозга. Враћамо се на почетак- имамо ли ми мозак, мишљење, одговорност…? Било би добро да некад ставимо Вучића (на ког сам алергична) са стране и да погледамо нас. Нисмо ми тако сјајни. Један политичар помену пре неки дан- „Срби су курчевит народ“. Покушао је да то буде у позитивном смислу и позитивном примеру. Бојим се да је курчевит и превише. И кад баш не треба то да буде.
На могим путовањима, много пре назанака о епидемији, међу туристима сам виђала масу Кинеза и Јапанаца са маскама. Питала сам се зашто стално носе, чак и на отвореном. Добила сам одговор да они имају другачији однос према здрављу и према епидемијама, па ако имају и обичну кијавицу, неће у масу без маске… То се код њих зове култура… Како се код нас зове? Нећемо закључивати. Довољно је да видимо људе који пљују по улици, док држе маску на врату гурају главу у лице саговорнику и слично…
Пре неколико дана сам била испред Клиничког. Река људи чека да сестре провере папире и пусте их унутра на дезинфекцију и даље код лекара. Три сестре константно вичу у масу- „Померите се, правите размак, молим вас два метра једни од других“. А народ се тиска, све једно преко другог, диже руке са оним папирима, кашље, виче, гура се… Одмакнеш се од оних исред тебе, а онда се човек иза тебе продере, навали и дахће за врат.
На моменат би требало да политику ставимо са стране (доћи ће то ваљда на ред), да испоштујемо здравствене раднике којима није лако, и да пружимо бар минимум од себе… За почетак, биће довољно.
