Нисам сигурна да ли могу говорити о мору и води, а да не склизнем у патетику. Ни да ли могу описати оно што је у оку, на срцу, међу длановима и у неразмишљању. Оном дубоком, правом неразмишљању из којег се рађају најплодније мисли. О оном тешком нераду које производи највише дела. О мирису који се види и бојама које се осећају на кожи…
Један пријатељ је рекао- „Ко је измислио да се на мору буде десет дана…“ Ја сам се, ипак, увек питала зашто је то обичном човеку дозвољно једва једном годишње…
Одрасла сам крај реке. Прилично брзе, планинске. Ту није било питања о води, нити се разматрало да ли неко има страх и зна ли запливати. Лета смо проводили ту, на обали. Данима. Вода нам није била хладна. Нису нам сметали брзаци. Чак су нас и веселили. Није било мишића, пластичних реквизита за песак, сунцобрана. Било је лето и била је вода. Поред нас дозрели кукуруз, понека „водена“ змија, камење и тракторска гума. Правили смо скакаонице, препливавали реку и скупљали каменчиће у другом селу. И на крају лета је било важно само да септембар буде топао. А често је бивао. Често су падале и летње кише. И то је било највеселије. Стојиш у реци, а запљускује те на све стране… Једино смо презали од грмљавине ако би била јака. Јер, једном је неко давно…
Сада је река загађена. Вода је некако хладнија. Летње кише нису летње. А можда нема ко ни да их осети…
Касније сам реку претворила у море. Измишљала приче. Можда је Јадранско море мајка нашој реци. А шта је онда са другим рекама? Или, можда- ми идемо на Јадранско море и на нашу реку. Због тога су они род. Можда се тако гледа. И, да ли би боца са поруком ако је пустим у пролеће могла да стигне до купалишта у Сутомору на лето? Можда је неко нађе, нешто допише, одговори и тако настане читава књига. Тада нисам знала да је мајка моје реке неко сасвим друго море. Касније су ме научили. Као песмицу- Лим се улива у Дрину, Дрина у Саву, Сава у Дунав, Дунав у Црно море.
Дакле, постоје многа мора. Далека. Чак и црна. И црвена. И што је најжалосније, мртва. И, како ли је кад уђеш у црвену воду? Да ли боја остаје на кожи, да ли постајеш Индијанац…
Много касније сам видела и та друга, „далека“ мора. Не може се рећи видела, више доживела. Јер, море се доживљава, не гледа. Нема ту посебних чула, све је један осећај, измешан. То је, једноставно, море. Осећај каменчића и песка испод леђа, љуспице од соли, шум који не престаје, нагли заласци сунца када за један минут ватрена кугла само склизне и утоне у дубину остављајући кратко за собом траг неке неодређене боје. Тај шум и та боја не дозвољавају да много мислиш. Труде се свим силама да те запљусну плимом која чисти нечистоће мозга, прстију и ока. После тог запљускивања, постајеш безгрешнији. Рађаш се са кожом боје песка, смиренијег крвотока, несређене косе природног облика, са каменчићима између прстију. Рађаш се наново и настављаш даље.
А људи на тим далеким морима (ако их сретнеш или ти око дозволи да их видиш), лепршају. Ходају често голи, скупљају зраке, сањају на камењу и говоре неким другим, морским језицима. Хране се рибом, травама или се не хране никако. Праве неке чудне грбове од камења на песку, шаљу поруке авионима, воде љубав. Не гледају једни друге, не позирају, само- живе. Живе острва и живе море.
Због тога је мора потребно више. И даље. И још даље. Потребна су све даља мора. Најдаља. Да запљусну јаче, да уз више валова очисте више година. И више грехова…
