Синоћ је у Библиотеци “Јован Томић” у Новој Вароши представљена нова књига историчарке Биљане Стојић- “Француска и балкански ратови (1912-1913)“.

У уводном делу о ауторки је говорила Милана Јелић, директор Библиотеке. Биљана Стојић је рођена у Новој Вароши где је и завршила основну и средњу школу. Након гимназије, уписује Филозофски факултет Универзитета у Београду. На овом факултету је дипломирала 2008, а докторирала 2015. године са темом “Француска и балкански ратови (1912-1913)”. Аутор је и коаутор три књиге, као и шеснаест научних радова који су публиковани код нас и у иностранству. Учествовала је на двадесет пет научних конференција и семинара, стручно се усавршавала у Португалији, а говори француски и енглески језик, док се служи руским, италијанским, португалским и бугарским.

У представљању ове књиге, осим аутора, учествовали су и о њој говорили др Милан Гулић и др Александар Лукић.

Др Александар Лукић се осврнуо на сам ток балканских ратова, док је др Милан Гулић дао приказ Биљанине књиге. Сама ауторка је говорила о Новој Вароши и околини у балканским ратовима, ослобођењу од Турака и испричала догађаје из тог времена везане за Прибој , Пљевља, Пријепоље и Сјеницу, а који су широј маси непознати, те стога и занимљиви.

Нововарошка публика и љубитељи историје, могли су чути о разлозима за избијање балканских ратова, слабљењу Отоманске империје, о Савезу балканских држава, важности и месту балканских ратова у историји, али и о њиховом значају за Србију и нововарошки крај.

Са Биљаном смо разговарали мало и ван оквира ове теме и покушали да сагледамо њено виђење неких актуелних појава у нашем друштву.

Откуд Француска као избор и у дипломском раду и у докторској дисертацији?

– Моја жеља је била да се бавим међународним односима, а да би се неко тиме бавио, мора да зна језике. С обзиром на то да говорим енглески и француски, ментор Милош Ковић ме је саветовао да се бавим Француском. Разговарали смо о различитим темама. Прва идеја је била да то буде Први светски рат. Међутим, то је нешто што је обимно, то су четири ратне године, па смо се договорили да то буду балкански ратови. Главна мотивација је била да идемо на ту стогодишњицу балканских ратова, са предубеђењем да ту нема много да се истражује и да о Француској у балканским ратовима и не може много да се нађе. Међутим, када сам отишла у Француску и када је отпочело истраживање по архивима, било је јасно да је неизводљиво да ја то напишем за, тада, две и по године. То се, ипак, испоставило као добро. Добила сам много посла, али и приступ мноштву докумената. Јер, годишњице, по правилу, пробуде јавност, пробуде историчаре, много људи се ангажовало, кренуло је да се пише о томе, да се објављују дневници, да се организују конференције, да се објављују зборници радова са тих конференција и слично. Тако сам могла боље да сагледам тему.

Шта мислите о параисторичарима, појави да се многи олако баве историјом, разним историјским издањима која се не ослањају ни на какве чињенице и научна истраживања и постоје ли механизми да се то заустави?

– Срби све знају о историји и све знају о фудбалу. У то се уверавам сваког дана. Ја, као историчар, често дођем у ситуацију, ако проценим човека, да не кажем да се тиме бавим. Јер добијем лекцију. Кажу ми- то што си ти учила на факултету, то нема никакве везе, сад ћу ја да ти кажем и слично. То је несрећа једне хуманистике. Сви мисле да могу да се баве историјом, да могу да се баве књижевношћу. Причитају нешто на интернету, на Википедији, узимају све здраво за готово, па дају себи за право да критикују нешто, а сами притом не разумеју оно што критикују. Ми као историчари немамо никакав механизам да се боримо против тога. Један од механизама би можда био да човек може, на пример, да иде на промоције таквих књига, па да се с њима расправља, да укршта мишљење. Али, ту заправо нема укрштања- ми ћемо да понудимо чињенице, а они ће да понуде неку лепу причу. Много лепше звучи да су Срби народ најстарији, него да су део масе Словена. Историчаре оптужују да сакривају истину, да причају о Немањићима, а не о периоду пре Немањића итд. То је свеприсутно и биће, нажалост, све присутније. Првенствено због масовних медија. Историчари могу да пишу, да документују то што напишу, и једноставно да се остави на суд јавности- да људи сами процене шта је рационално, а шта нема везе са здравим разумом. Ту има и злоупотребе историје. Она није више учитељица живота, на Балкану је постала слушкиња политике. Ти параисторичари немају методологију, али ни скрупула. Они ће за месец дана да измисле читаву историју, да се пријаве да држе промоције у легитимним институцијама, а ту ће доћи неки људи који ће слушати. Јер, њима је лепше веровати. У народу постоји и криза идентитета. Србија је пре 1914. имала национални идентитет и то се знало, ушла је у Југославију са поентом да се изгради нова нација, Југословени. После 1945. је искључена црква из тог идентитета. Ми после свега тога и ратова, нисмо пронашли шта је наш национални идентитет. Људи у одсуству нечега што је системско, што би требало од стране државе и меродавних институција да буде пласирано, граде неки нови, свој, паранационални идентитет.

Јесу ли Срби јели златним виљушкама пре открића Америке?

– Историја Србије и историја Балкана је толико богата, толико испреплетена. Нема никакве потребе да је мењамо, да преувеличавамо. Преувеличавамо чак и наше страдање које је ионако било велико, у свим епохама. Нема потребе да се то инструментализује, али се, нажалост, то дешава.