Važno je na početku da napomenem da nikada nisam kampovala. Ni u pokušaju. Ovo iskustvo je, delimično i zbog toga, nešto što je za mene bilo potpuno novo- u svemu drugačije putovanje, organizacija, doživljaj.
Kada smo se prijavili (moja jača polovina i ja) za kamp u organizaciji Jungletribe-a, nismo puno ni razmišljali o svemu tome. Samo smo razmišljali hoće li biti lepo vreme i da li ćemo se okupati (više on, nego ja). Tek nekoliko dana pred polazak smo pogledali forume. Tu nam je najpre upalo u oči da je prva prodavnica dvadeset kilometara od kampa, da si tamo u nekoj vrsti izolacije i da je boravak na toj jednoj plaži svih pet dana. Logično za one koji uživaju u hrani, odmah se nametnulo pitanje šta ćemo tamo jesti. Pročitasmo i da postoji jedan restorančić, ali da su cene za naše ljude- previsoke. I to su bila ta naša saznanja.
Potrudili smo se da ne nosimo previše stvari. Ali, to nama dvoma retko uspeva. Na kraju je sve stalo u jedan baš veliki kofer. Moram priznati, da sam onako, u pravom duhu srpskih turista, negde u sredinu zavukla jedan „štap“ domaće suve kobasice- da se nađe. Ipak idemo na kampovanje, zar ne? Bube i žabe ne nameravam da jedem…
Čim smo se ukrcali u naš bus sa natpisom „neobična putovanja“, gospođica M, vodič, počela je predstavljati program putovanja. Uglavnom, govorila je o radionicama koje će se tamo održavati za nas, kao i o fakultativnim izletima. I onda je krenulo nabrajanje. Meditacije, stimulacije, akrobacije… Meni je sve tako zvučalo! Kao neko ko nije ljubitelj tih stvari (joga i tako to), pomislila sam- Pa šta ćemo nas dvoje da radimo, gde krenusmo i u šta se uvalismo! Da li je to moranje? :/ A kada nam podeli svima drečave narukvice i reče da pripazimo kako ćemo staviti, jer se ne skidaju, tu smo već prasnuli u smeh. „Ovo da nas raspoznaju ako nas voda gdje izbaci, da znaju iz kog smo plemena“- odbijao je da stavi (ja sam stavila odmah), ali je ispoštovao proceduru i „obeležio se“ kad smo stigli.
Posle tih uputstava, pisah sestri šta nas čeka. Ona mi je rekla da nas već vidi- Milena Dravić i Ljubiša Samardžić u filmu „Razvod na određeno vreme“. Ništa, on će nositi kamenje, a ja ću… šešir.
Sve te sumnje otera prvi pogled na more. U busu si, ne možeš da ga omirišeš, ali ga osećaš. Prostrlo se sa naše desne strane i čeka. Gospođica M je bila fer, upozorila nas je na cene na kampu, pa su nam ljubazno stali kraj Lidla na sat vremena putovanja do kampa. Svi smo se vratili sa brdom kesa. Nisam primetila da neko nosi piliće, ali je tu bilo svega, ponajviše piva i nekog roštiljskog mesa. Pa ipak je Prvi maj!
Nikada ranije nisam bila na Sitoniji. Sad mi se učinila šumovitom i čistom. Naš kamp Armenistis se nalazio na dvadesetak kilometara od Sartija. A ipak dovoljno daleko da si bez automobila osuđen na- kud svi, tu i mali Mujo. Očekivali smo duže smeštavanje, s obzirom na to da nas je trista duša krenulo u jednom trenutku. Međutim, to se brzo završilo. Mi smo krenuli solo, tako da je u našu lux kućicu (a postojale su i standard kućice i obični šatori) smešten još jedan par. Što bi rekao jedan moj kolega- neki Beogradžaneri. Delili smo sa njima kuhinju i kupatilo. Ispostavilo se da oni više vole da borave u sobi i spavaju, tako nismo imali puno kontakta.
Čim smo se raspakovali, otišli smo do plaže. More je bilo na sto metara. Još koji red kućica, restoran, bar i- moreee…
Prvi dan nije bilo nikakvih radionica. Iskoristili smo ga da upoznamo kamp i okolinu. Ne bih umela da procenim koliki je kamp. Prvo, nemam iskustva sa kampovima, drugo- orijentacija mi je, što se tiče tih stvari, nula. Mogu samo reći da je veliki. Odmah smo shvatili da osim nas trista tu već borave brojni Srbi, Makedonci, Grci… Bilo je dosta porodica sa malom decom. Oni su uglavnom po dobro opremljenim šatorima. Nemaju lično kupatilo, ali na kampu postoji nekoliko posebnih, „javnih“ kupatila koja su, kako sam primetila, u svakom trenutku baš čista i mirišljava. Tako da za njih neugodnosti nije bilo. Potpuno peščana plaža, teren za odbojku, igralište za decu. Plaža prilično duga i široka.
Tog prvog dana je bilo baš sunčano. A takvo vreme se nastavilo i naredih dana. Kada smo krenuli za Srbiju, počelo je da duva i postalo je hladno, ali tada nam više nije bilo važno. Brzo smo istražili kamp i okolinu. I to se obavilo lako. Plažu sa obe strane oivičavaju stene i tu je kraj. Doduše, pentrali smo se i po njima, ali je i to kretanje bilo prilično ograničeno zbog dalje nepristupačnosti. Šetnjom kroz sam kamp videli smo koliku površinu zaista zauzima. U prolazu sam se divila onim ljudima koji borave u onim tankim, najobičnijim šatorima. Imam utisak da bi ih i povetarac digao. Ali, to su valjda oni pravi kamperi. Avanturizam na delu.
Sutradan su počele radionice- sve te meditacije i akrobacije o kojima na početku pisah. Nas dvoje smo sa knjigama legli nedaleko od grupe koja se priključila instruktorima. I onda, oboje ostavljamo knjigu i gledamo šta rade. Tu, po ko zna koji put otkrivam šta su predrasude (iako o njima stalno govorim svojim učenicima). Uopšte ne izgleda loše. Naročito upada u oči to koliko ljudi uživaju. Čak i oni koji se prvi put susreću s tim. Ipak, nismo bili dovoljno ambiciozni da se priključimo. Posmatrali smo ih svaki dan. Računam da je i to bila neka vrsta meditacije.
Od radionica sam išla na kratak kurs fotografije i prve pomoći. I bilo je korisno. Naučila sam da oživljavam utopljenika, šta se radi kod infarkta, a šta kod epileptičnog napada. Uvideh koja je šteta što moje generacije nisu imale takve stvari u školi…
Jedno od najvećih utisaka su mi ljudi koji tu dolaze. Mi smo mislili da ćemo biti najstariji- očekivali smo brdo tinejdžera. I- opet predrasude. Prosek godina je bio, otprilike, 26, 27. Bilo je dosta mlađih, ali, bogami i nekih baš starijih u osnosu na nas. A oni se ni po čemu nisu izdvajali. Čak su i plenili svojom pozitivnošću i energijom. Svako veče su na plaži organizovane žurke. Mi smo išli na jednu- kada je svirao neki srpski bend. Muzika je bila dobra. Ljudi pozitivni. Potpuno opušteni. Nijednog incidenta nije bilo. Sve je bilo u duhu neke vesele, miroljubive komune. Posle nekoliko dana se zaista razvije neki čudan osećaj pripadnosti „plemenu“…
Pri povratku, na putu za Solun, već sam sabirala utiske. I zaključila sam da se dugo nisam tako odmorila. To je ono pravo odmaranje mozga, što bismo rekli. Iako intezivnog kupanja nije bilo (prilično je hladna voda), meni nekako nije ni nedostajalo. Od vodenih aktivnosti isprobali smo kajak. I moja jača, hedonističko-avanturistička polovina reče da će ga prvom prilikom kupiti. Ja nisam bila preterano oduševljena. Možda zbog te ledene vode.
U svakom slučaju, lepo iskustvo. Ko želi da odmori mozak od informacija, šarenila, posla, Armenistis kamp je pravi izbor. Nema šopinga, nema znamenitosti. Samo more i vi. Što se mene tiče, za potpuni restart organizma trebalo je da ukinu i onu jednu malu prodavnicu (ipak je jedna postojala) i da isključe internet (koji pokriva ceo kamp). Dovoljni su oni nasmejani ljudi i more.
I tako se Milena i Ljubiša otkotrljaše do Soluna, a zatim put Srbije. Dočekala nas je kiša i hladnoća. A i komentari ljudi- Kako ste pocrneli! Tako da smo deo grčkog sunca poneli sa sobom…bar na neko vreme.
