Sanja, lekar specijalista iz Švajcarske, pisala je svoje utiske o zemlji u kojoj živi već dvanaest godina. Da li je idealna zemlja za život zaista tako idealna, šta naš čovek dobija životom u njoj, koja je cena dobro plaćenih poslova i sigurnosti…
„Ove godine je dvanaest godina kako sam u Švajcarskoj. Kao i svuda, život ovde ima svoje i prednosti i mane. Ovde postoji određena socijalna i finansijska sigurnost koju u Srbiji nećemo dostići sigurno za dvesta godina. Ali…Postoji veliko ALI. Da bi se ovde lepo živelo, mora lepo i da se radi. To podrazumeva da ja, kao lekar, provodim svaki dan od 12 do 15 sati u bolnici. To, podrazumeva se, ne ostavlja mnogo prostora za privatni život. Onda dođe vikend (ako nemam dežurstvo!) koji prođe u završavanju stvari koje nisam uspela da završim preko radne nedelje i tako u krug…
Svi ovde tako žive. Švajcarci su jedan veoma vredan narod. Vaspitani su da je rad na prvom mestu, ali u tolikoj meri da im je sve ostalo u životu manje bitno- porodica, deca… Svaki drugi brak je razveden. Žene kada odluče da rađaju mogu da zaborave na karijeru i tada obično i prestaju da rade, jer ni država, ni poslodavci nemaju razumevanja za majčinstvo. Čak žene imaju manju platu od muškaraca u istim profesijama!
Švajcarci su prilično asocijalni. Posle osam uveče ne možeš nikog sresti na ulici. Gradovi duhova, bukvalno. Ide se rano na spavanje, mora se odmoriti, jer se mora pokazati dovoljna i potrebna efikasnost na poslu…
Što se tiče moje porodice, posle jedne decenije mi smo se zaista integrisali ovde. Imamo i prijatelje među njima. Ipak, za sve što sam do sada postigla, morala sam se tri puta više truditi u odnosu na sve druge nacije. Mi nismo ovde preterano omiljeni. Mislim na Srbe. Mislim da je tako u svim germanskim zemljama. Germani, koliko god promovisali ravnopravnost i slične stvari, puni su predrasuda koje veoma teško mogu izmeniti… Mi smo za njih „Ost Block“ sa svim negativnim karakteristikama koje uz to idu…
Ljudi u Srbiji uglavnom misle da je u inostranstvu sve idealno. Ja sam odavno prestala našim ljudima da objašnjavam, jer sam uvek dobijala isti odgovor na moja objašnjenja- „Šta tebi fali, živiš u najuređenijoj zemlji na svetu, imaš novac, imaš dobra kola, pogledaj kako mi živomo…“ I da, sve to stoji, ali, kako godine prolaze, sve se više pitam da li je sve to što sam ovde postigla možda preskupo plaćeno?
Kao ginekolog imam dosta kontakta sa našim ženama jer dolaze kod mene mahom zbog jezika i što smo „naši“. Nijednu do sada nisam srela, a da je rekla kako je potpuno srećna i zadovoljna ili da se oseća kao kod kuće. I to se odnosi mahom na sve ljude sa prostora bivše Jugoslavije. I dalje govore kad idu na odmor u zavičaj: „Doktorka, idem kući na dve nedelje.“ Kući… Iako ovde žive čak i po trideset godina. Ono što su ostavile tamo nije više njihova kuća…a nije ni ovde. I život prođe negde između.
Često se pitam kako bi bilo da nisam napustila Srbiju. Život bi mi sigurno bio mnogo teži. Siromašniji. Ali, možda manje usamljen, manje pokidan, možda…srećan? Koliko god to glupo zvučalo, svaka muka je teška, ali je svaka muka i mnogo lakša- kada si među svojima…
Da završim ovo moje iskustvo citirajući Kapora: „Ipak, jednog dana, vratice se devojčice, iscrpljene životnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utučene, sa očima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; čudno štedljive (a bile su uvek male raspikuće), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.”
