Уроњен у белину снега, на чистини и висини, обитава монах Гаврило у Манастиру Козме и Дамјана на Златару, на месту званом Водена пољана. Посебно је лепо доћи до њега (манастира, а и Гаврила- нераздвојиви су) зими. Јер, снег је горе посебно бео, чист, а ваздух продоран и свеж. На великим снежним површинама нема трагова, пут је покривен снегом, али утабан и проходан. Са тог кратког пута, вратих се пуна утисака.
Манастир је мали, цео од дрвета, а унутра украшен великим бројем икона разних величина. Освештан је 2007. године, а монах Гаврило је дошао у њега три године касније. Поред манастира је велики конак, такође већином направљен од дрвета, а у њему осим просторија за свакодневни боравак и кухиње, трпезарије, трема, постоји и велики број соба са око тридесет лежаја у које могу доћи путници намерници, туристи, верници.
Гаврило је весео човек. Одмах зове у конак, на кафу, чај или ракију. И шали се све време. Чак и док послужује своју траварицу- „две чаше, два пута се жениш, а три и више- неограничено“. Причљив, а ненаметљив, љубазан према гостима који долазе и одлазе, Гаврило говори о животу у манастиру, својим животињама, људима који га посећују. Неки долазе аутомобилом, а неки и пешке. Попију нешто, поразговарају и оду. Снег не смета. Гаврило има два пса, од којих је један шарпланинац, огроман, али потпуно питом и умиљат. Има и краве. Овце су му, каже, поклали скоро вукови. Једног овна је вук оставио „на пола“, па је морао да се прекрсти и скрати му муке, избора није било. А некад је држао и скоро тридесет коза. Неће више. Каже, баксузне су то животиње, наваде и овце да иду далеко, па се привукли вукови. А паунови су му угинули. Ваљда не подносе хладноћу.
Велики дневни боравак у којем седе гости је у складу са манастиром и целим конаком. Доминира дрво, природни материјали, крпаре, поњаве, старински предмети. Све претрпано хеклањем, књигама, везеним столњацима. А ипак, све складно и у истом духу. Унутра је топло, ушушкано, грејање је спроведено кроз конак преко котла. У једном углу деца ките бадњак и припремају за празнике.
Монах све прати до дворишта. Свакога пољуби, пожели срећан пут и свако добро Божје. Питах га да ли је сам у манастиру. Он одговори: „Нисам. Анђели, Бог и животиње“. И заиста, када се мало осврнете, мало ослушнете, и делује тако. Весели монах са Златара нас испрати и остаде да дочека нове госте који су се у групи приближавали конаку…
