Čujemo li se?

Sretoh je. Zastade, pruži ruku i upita kako sam.

Ja i ne izgovorih DOBRO (podrazumevani odgovor, formalnost), ona se okrenu, gleda neku ženu što prolazi i nastavi ko da me ništa nije pitala:

 „Ova se razvela, gledaj.“

Gledam, ne vidim ništa.

 Okrenem se, pravo u oči:

 „A kako su tvoji, dolaze li deca?“ 

„Dobro su, fala bogu, Milena mi bila, išla u Tursku, dobra joj plata, fino joj, Marko upisao za menadžera, traženo je, ja sve nešto kod lekara, to kad kreneš nema kraja, a lekari ništa ne znaju, sve što valjalo ode po inostranstvu, samo da im prođe dan, a dobijaju platu, a meni pola penzije za lijekove, pa potrči tamo do majke, maline smirismo, ne valja cijena, ali šta ćeš, ne možeš ih pokositi, ja sad pođoh po recepte, pa moram gore do banke da nešto potpišem, kako si ti?“

Ja i ne izgovorih DOBRO (podrazumevani odgovor, formalnost), ona stisnu ruku gledajući niz ulicu i nestade.

***

Da li je sve počelo kada smo prestali da slušamo jedni druge ili je neslušanje sagovornika posledica života…? Kažu stručnjaci da je ovo drugo.

Kada kažem slušanje, mislim na aktivno slušanje, razumevanje svake reči, pa sve do empatije, u idealnom slučaju. Kada kažem slušanje, ne mislim na slušanje koje podrazumeva gledanje u sagovornika, a u mislima se vrte pitanja kao ringišpil- Šta za ručak danas? Da li sam isključila šporet? Šta ono treba da kupim?

Zatim, dešava se da dok “slušamo”, razmišljamo samo o onome što ćemo sledeće reći. Ja, ja, pa ja. Ja ću da kažem, čim ona završi. Moram. Istaći se, ispustiti teret s duše. Ma, nije ni važno da li će me razumeti. Ona će ispričati, ja ću ispričati, i onda svako svojim putem. Brzo vreme, trendovi i opšta klima zahtevaju prodornost, nametljivost, propagiraju napadnost i isticanje u prvi plan u svakom trenutku, što dovodi često do granica bezobrazluka, gluposti i sve postaje slika nemoći čoveka da se izbori sa vremenom i sobom.

Koliko puta smo prisustvovali svi nekom skupu na kojem se više sagovornika bori da sve glasnijim tonom nadjača druge. Niko nikog ne sluša, a svi gore od želje da kažu. Napinju se, vratne žile postaju nabrekle, a rezultat- gomila reči bez reda, svi su govornici, sagovornika nema. Jedini možda pozitivan ishod je ako se posle toga osećaju ispražnjeno, olakšano. Međutim, kada ta katarza prođe, ostaje tup osećaj praznine. Niti je ko čuo, niti je ko saslušao, još manje razumeo. Sve se vraća na početak.

Oni koji su svesni  problema, uče. Uče da slušaju. Mukotrpan posao. Ali čuva mnoge stvari. Čuva razne vrste odnosa među ljudima. Čuva partnerske odnose, prijateljstva, čuva kolegijalnost, pa  i profesionalizam.

Instant razgovori tipa- Kuda si?- Evo… -Tvoji ? – Okej… -Videćemo se… proizvode daljine, fizičke i emotivne. Telefoni, tableti, računari odvlače pažnju, pa često istovremeno slušamo sagovornika i šaljemo smajlije, linkove i gifove. I tako “dobijamo” na dva polja- uz pomoć dve loše, površne komunikacije.

Često ovi kratki, besmisleni pozdravi i  nemaju funkciju razgovora niti se tome teži, pa predstavljaju kurtoazni pokušaj da se za dve sekunde na uličnom mimoilaženju bude ljubazan. Međutim, i ta ljubaznost prestaje biti to, postaje izlizana fraza koja još više udaljava ljude.

Na putu analize sopstvene moći slušanja (a morala bih znati da slušam, zbog prirode posla, ako ništa), shvatih da mi sve teže ide. Kao i većini, verovatno. A što se tiče mojih sagovornika, mojih “slušača”, setih se, na prvu loptu,  dvoje koji  znaju slušati. Uvek. Ostali, kako ko. Zavisi od raspoloženja, dana, od položaja Marsa kad je u sedmoj kući , mesečevih mena i finansijske i  emotivne stabilnosti.

Uglavnom, postala je nemoguća misija sesti na kafu, razgovarati dva sata, ne dodirivati telefon, biti skoncentrisan, slušati, pomoći, dati savet, na rastanku imati osmeh i osećati se ispunjeno. Ili je bar retkost. A te retkosti treba čuvati ko oči u glavi. Što duže i dublje, do ere kada će možda sve razgovore zameniti klikovi…

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>