Neko nas posmatra

Juče sam opet pogledala „Trumanov šou“. Aktuelno je. Za one koji ne znaju, to je film iz 1998. Režirao ga je Piter Vir, a glavnu ulogu tumači Džim Keri. Film govori o čoveku koji živi u rijalitiju, potpuno nesvestan da je ceo svet oko njega isceniran i da su svi ljudi, počev od majke, supruge, najboljeg prijatelja, pa do poslodavca, firme- glumci  koji  žive deo njegovoga života po smišljenom scenariju velikog maga televizijske produkcije. Da, film je snimljen pre skoro 20 godina. Kod nas je prva rijaliti forma počela sa emitovanjem 2006. godine kada je televizija kod nas doživela jednu malu revoluciju, ali uz nju, i naši mozgovi…

Rijaliti kao forma je nastao u Holandiji. I sad ima mnogo varijanti. Uglavnom se ljudi zatvore u neki prostor i snimaju se obično 24 časa. U nekim emisijama ovog tipa, ljudi menjaju lični opis. U nekima preživljavaju na pustom ostrvu. U nekima se takmiče potencijalni top modeli željni svetske slave. Negde rade na imanju i bore se za glavnu nagradu. I pri svemu tome, njihov život, privatnost, potrebe, navike- sve je izloženo svetu u direktnom prenosu.

Zašto ljudi pristaju da budu deo ovakve emisije? Uglavnom zbog slave i novca. I jedno i drugo je lako steći tim putem. Koliko posle ta slava i taj novac traju, to je druga priča. Kakva je to slava sitnih pevaljki, lakih žena, alkoholičara, svenulih lepotica u kriznim godinama, koja se stiče na krajnje bizaran i često nemoralan način? E, to je već priča o sistemu vrednosti. Taj sistem je kod nas, nažalost, odavno u krizi. Ulazila sam u kuće u kojima roditelji gledaju rijaliti dok oko njih mala deca sede i slušaju pomno psovke, vrisku i pisku razuzdanih i raskalašnih ljudi u nekoj emisiji našeg televizijskog maga. S druge strane, upoznala sam čoveka u šezdesetim godinama, seljaka, domaćina, vlasnika mini farme, čoveka koji ne zna kud će od posla- koji navija sat u četiri ujutru kako bi propratio važna dešavanja u rijalitiju. Kaže, preko dana ima ono što pišti, preko noći nema… Upoznala sam devojčicu koja nikako ne može da zapamti jednu stofu pesmice prilagođene njenom uzrastu, ali savršeno zna ime, prezime  i nadimak svakog učesnika rijalitija. Onda  više ne treba da se pitamo ko su ljudi koji pristaju da učestvuju u lakrdiji, već- ko su ljudi koji gledaju takav program?! Definitivno, nema obrasca. Gledaju  najrazličitiji slojevi društva. Ludorija je uhvatila maha. Neki stučnjaci kažu da najviše gledaju niži slojevi (po materijalnom stanju i obrazovanju) koji bi voleli da su sa druge strane kamere, da izgledaju tako, da imaju tu popularnost, novac, pažnju.  A u osmišljavanju svega učestvuju marketinški stručnjaci, psiholozi i ostali koji vrlo dobro znaju stanje našeg čoveka i koja je to caka kojom se može privući, uzdrmati i zaludeti… Uostalom, takvi timovi nas prate ne samo iza kamere rijalitija, već i tokom raznih političkih kampanja kada je takođe potrebno zaludeti masu. Postoji dirigent, veoma dobro podučen, i hor, masa koja se njiše pri pokretu palice, zevajući u jednu tačku, hipnotisano i s divljenjem.

Međutim, šta je to što ovih dana ponovo pokreće priču o ovom fenomenu televizije? Najnovija vest direktno iz radionice našeg televizijskog maga, uništitelja kulture, mladih i rušitelja sistema vrednosti. Novi rijaliti koji donosi nešto novo, neviđeno- u emisiju ulazi beba od 8 meseci koja će da odrasta u emisiji, koja će prohodati, slaviti rođendane, učiti i prolaziti kroz sve faze detinjstva i mladosti- u rijalitiju, izložena svetu na dlanu, 24 sata na dan.

Bez obzira koliko ovaj bizaran podatak bio tačan, bez obzira šta se od ovog zaista ostvari, meni se po glavi mota samo jedno… Da li iko ko gleda ružičastu televiziju i ko se divi likovima koji se pojavljuju na njoj, od dnevnika do rijalitija, može posle ove ideje i dalje da podržava te likove, gleda taj program i glasa za takve, a da ne pljune na svoju inteligenciju, moral, obrazovanje, na ljudskost i postojanje? Ako može, onda nam nema pomoći i ludnici nema kraja… Onda smo možda svi već u Trumanovom šou programu. Ili šou programu nekog drugog, mnogo moćnog lika. Ako je samo jedan…

1 Comments

  1. Иконија Ђенадић

    Дај народу хљеба и игара, а сваком граду по некакву *****јаду – и Бог те веселио!

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>