U Istanbulu sam bila pre oko dve godine. Ipak, to je malo vremena da utisak izbledi. Naprotiv. To je grad koga ću se uvek veoma slikovito sećati. I to je grad koji može da dođe i u san.
Do Istanbula se putuje oko 20 sati. Prevali se oko 900 kilometara. I s obzirom da odmah po ulasku u grad imate utisak da ste u nekom zaista drugom svetu, kilometraža je zanemarljiva.
U ovom mestu je veoma važno da ste smešteni u samom gradu. Jer, svaki kutak je nov i zanimljiv. Sve ono što ne vidite sa vodičem i tokom fakultativnih izleta, možete videti sami, pešačeći. I to je posebna čar. Svakako, pešačenje i samostalno istraživanje je mnogo teže ako ste smešteni dalje od grada. Ovako, kada ste blizu, ili, u samom centru, kao što sam ja imala sreću, uzmete mapu u ruke i hodate. Tako se valjda svaki grad najbolje i upoznaje…
Već pri prvom susretu sa gradom, osetite se kao u nekoj priči. Aritektura, ulice, ljudi, trgovine, sve je šareno, veselo, opušteno. S jedne strane, drugi svet. Druga planeta. S druge strane, nešto veoma blisko. Neobjašnjivo blisko. Za razliku od mnogih prilično hladnih evropskih gradova, Istanbul pored istorije i lepote nekako ima dušu. I to se baš oseti.
U hotelu u kome smo bili smešteni, sve je bilo potpuno opušteno. Bez bespotrebnih kontrola, ceremonija, pravila. Hotel krcat turistima iz celog sveta, a među njima, čini mi se, prednjače Rusi. Izmešani jezici, raznovrsne toalete. Restoran šaren od hrane, začinjenje, ljute, sa mnogo salata od kojih za mnoge ne biste ni u snu pogodili od čega su napravljene.
Cene – slične našim. Ništa previše skupo, mnogo toga jeftinije. Mnogi od putnika našeg autobusa su, kako sam od njih i čula, već nekoliko puta bili u Istanbulu, a tada su došli samo zbog kupovine. Mahom zbog zlata ili kože.
S obzirom na to da nisam imala interesovanja ni novaca za te šoping ture, posvetila sam se onome zbog čega sam i došla – ispuniti cilj, videti što više, prepešačiti što više, pronaći ono skriveno.
Ono što se izdvaja u gradu, kada biste ga pogledali onako, kao na razglednici, jesu ogromne džamije – Plava džamija (Sultan Ahmedova džamija), Sulejmanija, Nova džamija… Zatim, Aja Sofija i Topkapi palata. Ostaci zlatnog perioda islamske civilizacije i brižljivo sačuvani spomenici jedne kulture i jednog doba. Da biste posetili Plavu džamiju, zaista morate imati strpljenja. U redovima se čeka nekad i po nekoliko sati. Za turiste, ova džamija predstavlja nešto što se mora videti. Ja nisam uspela. Znatiželju je pobedila kičma. Međutim, posetila sam Sulejmaniju. I preko dana i noću. Veličanstvena građevina. Zanimljivo je i pohvano to što Turci veoma drže do običaja i pravila vere. Bez obzira što gomile turista čekaju da uđu unutra, svaki je dužan da se izuje, pokrije, a zatim u tišini uđe i ne remeti mir onima koji se mole. Ulazak u Sulejmaniju je bio moj prvi ulazak u džamiju. Utisak – mir i čistota. Kasnije, u noćnim šetnjama Istanbulom, došla sam opet do nje. Sa jedne strane se pruža divan pogled na deo grada i mostove…
Verovatno najposećenije mesto u Istanbulu jeste Aja Sofija. Crkva Svete Mudrosti. Izgrađena u doba cara Justinijana. Smatra se jednim od najvećih građevinskih dostignuća ikada. A građena je svega pet godina. U 6. veku. Čim je bila izgrađena, ova crkva je dostigla svetsku slavu. Nakon pada Carigrada (Konstantinopolja), 1453. godine, ova crkva je pretvorena u džamiju. Dozidana su četiri minareta. Tek u dvadesetom veku, Kemal Ataturk je pretvorio Svetu Sofiju u muzej, što je i dan danas. Zato sada, kada uđete u nju, možete videti i hrišćanska i islamska obeležja. Unutrašnjost je ogromna. Sama crkva je visoka 55 metara, a promer kupole je 31 metar. Ova građevina je veoma značajna za hrišćanski svet. Preko hiljadu godina predstavljala je centar hrišćanstva i njegov simbol. Danas, kao muzej, veoma je interesantna za turiste, kako zbog monumentalnog izgleda, tako i zbog svoje istorije i svega što je prošla do svojih muzejskih dana…
Pored Svete Sofije, najinteresantnija za turiste je Topkapi palata. Nalazi se relativno blizu nje i blizu samog istorijskog centra. I ona sama predstavlja istorijski centar. Ogroman kompleks. Sedište sultana stotinama godina. Dosta očuvana. U Topkapi palatu se ulazi kroz kapiju sa dve velike kule sa strane. Unutar kompleksa se nalaze mnogobrojne muzejske postavke. Oružje, slike, nakit, satovi, veoma vredni pokloni koje su sultani dobijali od raznih državnika tokom vekova. Sve ima specifičnu lepotu i vrednost. Može se šetati baštama, terasama palate, posesti na sultanskom divanu, gledati sa balkona sultanija, uživati u pogledu na polje lala, prošetati kuhinjom iz 16. veka ili fotografisati teške i skupocene odore. Za obilazak Topkapi palate potrebno je nekoliko sati. Ako hoćemo da vidimo većinu onoga što je dopušteno. I ako hoćemo, pride, da malo uživamo u lepoti, sedeći na mermernim stepenicama ili fotografišući.
Od utisaka iz Istanbula, pomenula bih i krstarenje Bosforom. To je izlet koji niko ko ide u ovo mesto ne bi trebalo da propusti. Svuda, uz same obale, jedna do druge su vile, posebne lepote i ukrasa. Nebrojeno mnogo galebova. Pogled na Devojačku kulu, Mehmedove kule, mostove. Posle vožnje, autobusom smo prešli na azijski deo grada. E, to je nešto posebno. Znate da ste zakoračili na drugi kontinent, Istanbul vidite kao na dlanu, mašete Evropi.
Stari ili istorijski deo grada je svakako najprimamljiviji. Naravno, grad ima i svoj savremeni, poslovni deo. Međutim, taj deo turisti gotovo i da ne obilaze. Pogotovo ako se ostaje tek 5, 6 dana. Ono što nosi dušu je zapravo taj stari, istorijski deo. U njemu je i Kapali čaršija – pokriveni bazar gde možete naći sve, od igle do lokomotive. Inače, na pijacama, u redovima tezgi, bilo gde u Istanbulu, ne možete proći a da samo razgledate i ne kupite ništa. Odatle odlazite čak i sa onim što vam ne treba, jer će vešti trgovci robu vrednu 20 evra spustiti na 3 i slično. Pogledate li samo neku sitnicu, u stanju su da jure za vama sto metara, vičući i spuštajući cenu. Ako ne zastanete i ne cenjkate se, to se smatra uvredom. Tako da, ko ne može da se nosi sa tim simpatičnim trgovačkim nasrtajima, ne treba ni da zalazi u trgovine i bazare.
Kao što sam na početku rekla, Istanbulom mora da se šeta. I, većinu znamenitosti koje sam videla, videla sam tako – pešačeći posle izleta, samostalno, uz pomoć mape. Mada, brzo se nekako naviknete i bez mape. Grad brzo postane i blizak i poznat, pa se osećate kao kod kuće. Tako sam videla Valensov akvadukt iz 4. veka, Konstantinov stub, Teodosijev obelisk, ostatke trijumfalne kapije, Galata kulu, Taksim, mnogobrojne hamame iz prohujalih vekova.
Naravno, turisti, naročito pravoslavci, obavezno posećuju Vaseljensku patrijaršiju. Nalazi se uz samu obalu. Mesto puno mira i svetosti…
O Istanbulu se zaista može pisati mnogo. Koliko god da pišem, osećam da izostavljam mnogo, a naročito imam utisak da izostavljam sam osećaj. Naravno, osećaj se i ne može nikad preneti. Treba ga doživeti. Nažalost, zbog nemira u tom delu sveta, retki su oni koji se usude da posete ovaj grad. Ja sam imala tu sreću da ga posetim dok je sve bilo potpuno mirno (bar sam ja imala taj utisak).
Za kraj, izdvojila bih i jednu specifičnost grada – saobraćaj. Vozi se veoma bahato, pešački prelazi gotovo i da ne postoje. Prelazi ko gde stigne, vozi se brzo, bez ikakvih poštovanja pravila. Kad prelaziš ulicu, moliš Boga da sačuvaš živu glavu. A saobraćajne policije – nigde. Jedno potpuno opušteno ponašanje…
