Можда никога после Рутошана и Божетићана летошња вест о повратку сеоских аутобуса није тако обрадовала као мене! У времену кад се пре седа за волан неголи за школску клупу, возачки испити полажу пре рока,  школе чак уписују ради возачке дозволе, у времену авиона, камиона, квадова, електричних тротинета и осталих папазјанија на точковима, сироти, добри аутобус остаје на дну аутомобилске индустрије као старомодно, превазиђено и унижено превозно средство. Схватам: он је спор, најпре се чека  на станици, па улази на сваку станицу, те има долазно и полазно време које мора да поштује...и сва та временска ограниченост му, никако се не уклапа у брзу ујдурму живота, нарочито млађег становништва. - Ма дај, треба да се вучем са њим сто сати...- Мени је аутобус прљав, ма кол'ко да је чист!- Те касни, те чекај, те закасни јер је поранио, овако колима- сам свој човек!- Ували ми се нека баба и морам да је слушам после до краја, ма бјежи!- Не одмара ниђе, после гледај ђе ћеш кад те стигне!- Немам куд ноге!  А с друге стране, баш све те мане аутобуса чине га, условно,  покретним друштвеним театром на друму.    О, чега ту све нема!  Ако постоји позориште у кући, као интимна, позоришна драма сваке породице, добар друштвени социолог или психолог би засигурно могао готово сваки аутобус на друму узети као врстан исечак друштва у малом, те на тој сцени испитивати и процењивати разне друштвене појаве и кретања.  Међуградски и међудржавни аутобуси такође знају изузетком бити својеврсно богатство, али локални аутобуси који саобраћају  село-град, град-село и који притом повезују више села чак, умеју бити прави мали, животописни колорит краја! И само ко уме и зна прочитати тренутну глумачку поставку у њему, може видети покретни путопис краја, села, града или чак државе у малом.   С тим у вези, незаборавни су били аутобуси за Јасеново (са возачем- претечом данашњих достављача брзих пошта), јутарњи и поподневни локални аутобуси из Вароши за Бистрицу па за Пријепоље, који превозе раднике и упослене тог дана, београдски локални бусеви тек, али и сезонски аутобуси за море, и стални прекогранични аутобуси за Босну... Међутим, међуградски аутобуси носе већином незаобилазну озбиљност путника, дистанцираност, уздржаност и успаваност у меканијим седиштима. Путници су осуђени на унутрашње монологе дужином пута и удаљеношћу одредишта. Самим тим, атмосфера остаје потмула, и позоришни комади су доста ретки и сведенији.    Сеоски пак аутобуси, права су ризница живота! Смењиваће се комедије са сеоским лолама и шалџијама, шпанске серије са трач-темама краја, монодраме малих људских судбина оличених у личним, језгровитим причама и мислима на седишту, трагедије личне и светске, те кратке приче отуђења или припадања неког од путника. Мени најдраже су аутобуске новеле. У свим тим облицима, возач аутобуса обично буде стожер који окупља око себе и редовне путнике- заједно чине сталну глумачку поставку. Обично и сећија игра једну од важнијих улога, а остали су епизодисти.  Сеоски, локални аутобус увек je живи и  покретни речник за све лингвисте и живо ткиво за све писце (ваљало би негде, некад,  објавити све занимљиве, забележене дијалоге, монологе, полилоге и приче по аутобусима, нас који смо их бележили). Сеоски аутобус је и живописни колорит за све ликовне уметнике, портретисте, сликаре, графичаре; та покретна машина има своју музику шкрипе, цике, штимунга делова и мелодију жагора и песме за све музикологе, рачуницу протеклог или текућег дана за економисте, картотеку болести и народних лекова за медицинаре; просту, здраву, незакукуљену и незамумуљену анализу државне и градске политике за све политикологе; и надасве, простонародну срж тренутног живота. Све то чини својеврстан синкретизам људског постојања у малим срединама, исказан локалним свакодневљем позоришта на точковима и као такав завређује пажњу.  Ако смо школску  годину почели без најављених локалних аутобуса, надамо се да ћемо бар  о Новој години поздравити повратак локалних, сеоских бусева на путну сцену!