Mečki na rupu

Nastanak demokratije, kao i filozofije, vezuje se za grčke polise, gde su ljudu, upućeni jedni na druge, mogli da neguju jednu vrstu urbanog dijaloga koji se zasnivao na argumentima. Na taj način su rešavali i probleme svakodnevice. Cenim i da je život u takvim mestima cvetao u zavisnosti od veštine da se ljudi dogovore bez povišenog tona. Način rešavanja sukoba galamom i pesnicama bio je, znate to već, rezervisan za varvare.

Ovih dana, kako se predizborna kampanja zahuktava i kako su pojedini zakupnici javnih frekvencija, sa sve RTS-om na čelu, pritisnuti obavezama da ugoste pojedine opozicione lidere u svoje odaje, možemo posvedočiti da nam je kultura dijaloga u teškoj krizi. I to nalik onoj narkomanskoj gde je nervoza glavno obeležje. Prema opozicionim kandidatima se novinari-domaćini ponašaju kao da su „došli po vatru“. Ili u krajnjem slučaju – kao da su gubavi.

Ono što je za početak razdrmalo medijsku žabokrečinu, bilo je gostovanje bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića u „Hit tvitu“. Ili kineskom „Utisku nedelje“. Tadić je gostovao zajedno sa premijerkom Anom Brnabić i predsednikom skupštine Ivicom Dačićem. Kao čovek koji više nema šanse da se pojavi u nekom drugom filmu sa glavnom ulogom, Tadić je potpuno rasterećeno odigrao onu sporednu. I bio je solidan. Nije mu, doduše bilo teško, jer se kao glavni sagovornik nametnula Brnabićka.  Klasične priče o bankrotu iz 2012, izgradnja bolnica, mostova i puteva, kao i dovođenje svetskih firmi u Srbiju, a koje aktuelna vlast stavlja na svoj konto, ovde nisu mogle da prođu, jer je Tadić bio više nego upoznat sa stanjem stvari u državi koje je ostavio SNS-u u nasleđe. Posebno zbog toga što se, za razliku od sadašnje premijerke, pitao o mnogo čemu. Sedeći kao u kafani, uz rukorad (pravio je avione od premijerkinih papira krcatih statistikom), Tadić je Brnabićku podsećao do kog procenta je bivši režim neki posao priveo kraju, ne propuštajući priliku da ukaže kako je aktuelnoj vlasti neretko zapalo samo to da stavi glazuru ili preseče vrpcu. Premijerka je na Tadićeve argumente reagovala tako što se hvatala za glavu s obe ruke, nalik kineskoj verziji Munkovog „Krika“.

Drugi okršaj se desio između Jovane Joksimović i Mlađana Đorđevića. Voditeljka se interesovala za stanje u Rusiji, a Đorđević je hteo da razgovara o predsedniku Vučiću i pošto se nisu usaglasili oko teme, uz tvrdoglavo odbijanje da jedno od njih dvoje ispadne pametnije i popusti, zavarničilo je do usijanja. I pretvorilo se u požar. Đorđević je na pauzi za reklame „zamoljen“ da se dislocira iz studija, dok je Joksimovićka, post festum, postala junakinja nekoliko viralnih mimova.

Vatru s nacionalnih frekfencija je popio i general Zdravko Ponoš. Vatreno krštenje na B92 mu je upriličio Oliver Jakšić u autorskoj emisiji „Fokus“. Novinar je u startu, nalik pitbulu zalajao na predsedničkog kandidata pokušavajući da ga diskredituje „škakljivim“ pitanjima. Jedno od takvih bilo je vezano za to kako se generalova porodica držala za vreme „Oluje“ tj. da li su tačni navodi „dobronamernih ljudi iz okoline Knina“, odakle Jakšić inače ima familiju, kao i saznanja, da su Ponoševi izbegli pre ostalih Srba zahvaljujući upravo Zdravku. General mu je smireno odgovorio kako su njegovi najbliži krenuli skupa sa ostalim narodom i magarcem pride, budući da nisu bili motorizovani. A šta je on sam za to vreme radio, nije mogao da oda znatiželjnom Oliveru, pošto postoje tajne, posebno one vojničke, koje nisu za svačije uši. Ali je dodao da bi mu sns-mašinerija sigurno našla mrlju da se nije držao časno.

Nešto blaži tretman, Ponoš je imao na Pinku kod Irine Vukotić. Lepa, obrazovana i uvek nasmejana voditeljka koja studio u jutarnjem programu na ružičastoj televiziji deli sa Žikom Seljakom, u večernjem predizbornom terminu pokazala je i svoju hladnu stranu prema srpskom generalu. Mislim da se to njenim poslodavcima moralo dopasti.  

Sledeći dijalog nataložen velikom nervozom desio se u emisiji „Oko“ između Marinike Tepić i novinarke RTS-a Dragane Ignjić. Tepićka je došla na Javni servis kao osoba koja je izopštena iz testamenta. Mirna i odlučna, podsetila je voditeljku da je RTS kuća svih građana Srbije, ali da se prema opoziciji ne odnosi domaćinski. Napomenula je i da Zakon o lustraciji, koji će biti donesen nakon pobede njene liste, neće mimoići ni Dragana vd. Bujoševića (nije ga javno imenovala, ali se iz konteksta dalo shvatiti da vd. RTS-a može biti samo DB), jer je svojim delovanjem, ili pre nedelovanjem, doprineo značajnom urušavanju jedne važne državne institucije. Novinarki Ignjić to ne beše pravo, pa se dala u odbranu matične kuće žarom majke čije je retardirano dete napravilo neku glupost na javnom mestu. Iako se tenzija između dve nadasve kulturne žene mogla seći nožem, nivo je ipak zadržan. Ili metaforično rečeno: dame su se pičkarale bez povišenog tona i ružnih reči, sve persirajući jedna drugoj.

Ignjićka je ugostila i Dragana Đilasa u subotu veče. Njena odbrana zbog čega na RTS-ovim kanalima nema opozicionih lidera, bila je takođe nabijena nabojem, ali s manje animoziteta prema Draganu, nego prema Mariniki.

Zaključak je da velika nervoza kruži javnim frekfencijama, čim se naruši vladajuća paradigma koja teži jednoumlju. To dosta govori o napetosti režima i stepenu demokratije u Srbiji. Suprotno mišljenje, čak iako je potkrepljeno argumentima, samo je novi povod za istu histeriju koja svoje ekspoziture ovaploćuje u likovima prorežimskih novinara i voditelja.

Bitka za smisao

Ne znam zbog čega, ali strašno me rastužuje priča o eutanaziji Alena Delona, koju mediji ovih dana svesrdno rabe, pretvarajući jedan, u krajnjem slučaju, intimni čin, u spektakl ili rijaliti. Ne opravdavam ni želju čuvenog glumca da okonča svoj život na taj način, ali mogu da ga razumem. Prošla je lepota, mladost i slava, došli su na red bolesti, starost i zaborav i sad sve to treba podneti. I teško se podnosi u devetoj deceniji. Brižit Bardo, koja je slično Delonu, pronela slavu francuske lepote, samo u ženskom obliku, na vreme je shvatila zamku prolaznosti i  napustila je svetla pozornice na vrhuncu karijere menjajući ljubav publike za ljubav pasa lutalica.

U Americi je već u pedesetim godinama XX veka prepoznat taj sindrom velikih zvezda na zalasku karijere. Nagrada tamošnje Akademije nije mimoišla remek-delo Bilija Vajlera „Bulevar sumraka“, koji govori o glumici Nori Dezmond. Ona je slavu stekla u nemim filmovima, pritom je bogata i ostvarena, ali u eri zvučnih filmova, njena se zvezda neumitno gasi... I to nas neminovno dovodi do tragedije.

Na Balkanu je to sve mnogo surovije. I bliže istini, tako da nema mesta patetici. Setimo se samo da su naša dva glumca delonovske lepote (Igor Pervić i Nebojša Bakočević) potrošeni već u petoj deceniji života.

Možda je smisao ulagati u duhovnost, koja nas neće napustiti ako zagazimo u duboke godine. Primer može biti filozof Hans Georg Gadamer (1900-2002) koji je u stotoj godini održao gostujuće predavanje na jednom univerzitetu i kada su ga kolege s drugog univerziteta zamolile da i njima ukaže istu čast, on ih je učtivo odbio, jer je bio, parafraziram, „rasprodat za naredne tri godine“.

Mađari

Ovih dana se sećamo NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Uspomene su još življe, jer su Rusi izvršili invaziju na Ukrajinu, pa su poređenja neminovna. U tim uspomenama, kao na slajdovima, prolaze slike srušenih zgrada, mostova, infrastrukture i stradalih ljudi. Opozicija ne propusti priliku i da prebaci predsedniku Vučiću kako se u međuvremnu slizao sa glavnim kolovođama agresije: Klintonom, Šrederom i Blerom. Ali i to je ljudski.

Na godišnjicu početka bombardovanja je umrla i Madlen Olbrajt, što je mnogima, po inerciji, zagrejalo dušu. I potvrdilo nadasve sumnjivu tezu da je „pravda spora, ali dostižna“.

U tim ratnim uspomena, po starom dobrom običaju, malo je mesta za prave heroje. O tome je,  još davnih dana, pevao čika Jova Zmaj. A zanimljivo je da su simboli otpora NATO paktu, među toliko Srba, postali: Tibor Cerna i Zoltan Dani.

Pitajte nekog iz svoje okoline da li znaju ko su ta dva Mađara.

I nemojte se začuditi ako ne budi znali.