Seks

Ništa me tako ne uveseljava ovih dana kao želja Ivice Dačića i Vojislava Šešelja da budu premijeri u budućoj vladi. Ta dva teletabisa domaće političke scene podržaće na predsedničkim izborima Aleksandra Vučića, ali će za parlament kao izaći solo i to s ciljem da jedan od njih dvojice bude mandatar.

Što se Dačića tiče, Hegel je njegovu situaciju objasnio još pre dvesta godina, tvrdeći da „istorija ima tendenciju da se prvi put ponavlja kao tragedija, a drugi put kao farsa“. Tragedija je bila onog dana kad je Dačić 2012. godine rekao da ne zna ko će biti budući predsednik Srbije nakon prvog kruga glasanja (Tadić ili Nikolić), ali da zna, zahvaljujući trećeplasiranoj poziciji SPS, ko će biti premijer (on, lično). I zaista, Dačić je imao taj ucenjivački kapacitet da diktira pravila i postao je ono što je želeo i znao. Ostalo je istorija. Na kraju te istorije tj. danas, Dačić izlazi na izbore ofirajući se da opet želi mesto premijera. E to vam je farsa.

Što se Šešelja tiče, ne znam zbog čega za predsednika nije kandidovao svog sina Aleksandra (ne Vučića, već Šešelja). Momak izgleda pristojno, obrazovan je i ne izaziva osećaj gađenja kao tata. Sinu je vreme da se kali, ali vojvoda, stari račundžija, izgleda ne bi da se zamera Aleksandru (ne Šešelju, nego Vučiću). I sigurno pokušava da ispregovara ulazak radikala u skupštinu, u zamenu da aktuelnom predsedniku da podršku u prvom krugu, kako do drugog ne bi došlo. Vučić, naravno, na papiru već ima crno na belo oko kog jednocifrenog broja ispod cenzusa mu se krčkaju bivši saborci i pitanje je da li će bustovati svog političkog oca i one oko njega za nove poslaničke mandate ili neće. Posebno što mu posao Šešelja danas može mnogo kulturnije odrađivati Mica Zavetnica. I što Vučić zna da će, pobedom na izborima, on sam biti i predsednik i premijer.

Zdravlje

Ana Đurić, rođena 1978. godine kao Ignjatović, ljubiteljima muzike poznata kao vokal benda „Zemlja gruva“, a svekolikom pučanstvu kao Konstrakta (u raznim varijantama u kojima se to ime da izgovoriti), svojom pobedom na Beoviziji napravila je haos na domaćoj muzičkoj sceni, uzbudila razne duhove estrade i iznova pokazala koliko je naše društvo duboko podeljeno. Nadamo se i da će ovo svojevrsno umetničko delo koje će nas predstavljati u Torinu, biti vesnik nekih promena, što se i ranije dešavalo kad je o pesmi Evrovizije reč.

A u čemu je fenomen Konstrakte?

To je pitanje koje ovih dana pokušavaju da reše brojni novinari, analitičari po pozivu, teoretičari umetnosti (i zavere), sociolozi kulture, svetski jutjuberi, putnici u prevozu, gosti na veseljima...

Brojne emisije i novinski članci su posvećeni našoj predstavnici Evrovizije, refren „umetnica mora biti zdrava“,uz karakteristične pokrete ruku, pevaju deca od vrtića, preko one u osnovnim i srednjim školama, sve do odraslih građana i građanki, zatim su se pojavili brojni mimovi na društvenim mrežamasa zadatom (i zaraznom) temom, a da se primetiti i da je dosta devojaka iskoristilo priliku da odradi selfi u nekoj neobičnoj situaciji, uz pomenuti tekst refrena.

Primetio sam da i posebno oduševljenje likom i delom Ane Đurić gaje artizmu sklone osobe. Da ne kažem malo„opičene“. Ta dobra vibracija koju je umetnica poslala na sve četiri strane sveta našla je plodno tlo u ljudima koji su željni, bar na podsvesnom nivou, da ih u ime države predstavlja neko autentičan, nesvakidašnji i kvalitetan. I da iza svega toga stoji jedan predan i nenametljiv rad, kao i vera da se taj rad kad tad isplati.

Konstrakta, naravno, nije izbegla da popije i red kritike.

Tu je pre svega Aco Lukas, koji se oseća kao oštećena strana u ovom kompetišnu. Nadao se Kralj Splavova da ima kvalitet za Torino, ali je izvisio. Tvrdio je i da je pokraden, da je RTS lažirao glasove publike, da ga bije loša karma, jer je blizak vlasti... Ko će mu ga znati sad, možda je Coa u pravu, ali u svakom slučaju je bolje da ide Konstrakta put Italije nego on. Pesma mu je ionako već viđena, kosa mu pritom nije duboko hidrirana, a i sina je oženio prošlog vikenda. I šta će više? Jedinorogove da bode!

I Neda Ukraden je bila maliciozna prema Đurićki. Valjda joj je dala nula bodova, ako sam dobro ispratio glasovanje. Neda je možda najobrazovanija osoba od pevača na našoj sceni, ima uredno završena dva faksa, ali je izgleda pregazilo vreme. Ili je balkanska Tina Tarner samo ljubomorna na mlađu koleginicu. Što je u krajnjem slučaju skroz ljudski.

I Jovana Jeremić je sa svojim ešalonom voštanih figura u jutarnjem vikend izdanju TV „Pinka“ komentarisala Konstraktin nastup, iščuđavajući se, onako kako ju je Bog dao, svu nekonvencionalnu i veselu. Odavala je utisak kao da u Nadrealistima, umesto dr Neleta Karajlića, sedi na trosedu između Minke i Reufa i gleda na TV-u reportažu o „hrkljušu“.

Pobednica Beovizije je pokrenula i neke ozbiljne teme. Jovana Joksimović, koja za razliku od Jovane Jeremić nije završila faks, ali se udala za Željka Joskimovića, poznatog i van granica Srbije po nadimku Mister Eurosong, „preslišavala“ je u svom jutarnjem programu izvesnu državnu službenicu zbog čega „umetnici nemaju zdravstvenu knjižicu“. Gošća joj je naširoko i nadugačko objašnjavala kako se stiču ta prava, pravdajući se čak na momente. Možda je ta ista službenica i pizdela u sebi na Konstraktu koja ju je, ničim izazvanu, izložila neželjenoj pažnji javnosti.

Pored toga što je o jadu zabavila RZO, Konstrakta je inspirisla i određene sektore privrede. Navodno, proizvođači lavora, bokala, mantila, sapuna i peškira pokušavaju da joj dostave svoje proizvode za torinski nastup kako bi se očešali o besplatni marketing.

Na kraju bi valjalo pomenuti i Saru Jo. Devojka je prava svilena bombona, pritom je dala sve od sebe, uložila solidnu kintu u performans, bila već vizirana za Italiju u kojoj je inače i odrasla, ali ćorak. Narod naš ovdašnji se izgleda pokazao zasićenim od tog sadržaja u kome prelepa cura, obučena kao seksualna radnica, peva o „muškarčini“ i „čaršiji“.

Suma sumarum: Konstrakta je dobri duh Beograda i Srbije, predstaviće nas bolje od onog što mi zaista jesmo.

Pravoslavlje

Mnoge stvari mi padaju na pamet u vezi svega onoga što se dešava u Ukrajini, ali uglavnom ćutim i zabrinut sam.

Najviše do čega dobacujem jesu Preverovi stihovi u kojima kaže Barbari da je „rat velika svinjarija“, zatim da me cela atmosfera u Srbiji podseća na onu iz filma „Tri karte za Holivud“ i da se jedino u ovom sukobu mogu identifikovati i imati saosećanje za obične ljude kojima je preko noći uništen život.

Ponekad pomislim i na Odesu, u kojoj je Majakovski čekao Mariju.

Ali i na reku Tisu, Ukrajinku, čiji je fenomen cvetanja u Srbiji nadaleko poznat širom sveta. Pitanje koje me ovih dana muči jeste da li će Tisa pred ovo leto imati snage da procveta, ako bude krvava.

Što se tiče brojnih donosioca odluka koji su na ovaj ili onaj način doprineli ovom sukobu, reći ću samo jedno: „Jebite se, moroni!“