Ja нисам никад омерила бројчано корацима улицу Ослободилаца, као Балашевић Доситејеву. Од бројева једино знам да шипчим њоме пуних 30 година. Од седме године, са мањим или већим прекидима: најпре за школом, за градом, послом, обавезом, шетњом, пролазом, али и тад ретко кад миром и максуз. А треба је проћи сербез уздуж, те видети колико је дугааачка, и попреко, па приметити све што прођемо свакодневно и не опазимо.
Можда је то и најдужа улица чаршије? Свакако јесте кад се враћате из школе или са посла, измрцварени, са кесама и торбама, мислима и бригама и теретом дана, па никако проћи све стубиће ограде гробља. Буде најдужа и кад је прелазите ужурбаним корацима пре подне, па је никад прећи некако! Од Вефића куће до Мушине чесме никад краја корацима! Ви брже, она дуже!
Обично бива пуста; тек понеки пролазник вас мимоиђе, а деси се зими или с јесени да је целу прођете, и ни душе! Нарочито ноћу, када вас саме осветле неонке, па се препаднете у тишини од сопствене сенке! Са зимом, та бездушна тишина уме бити дивна позадина шкрипању снега док газите сами са мислима, а неретко и пртину правите док вас чистач не зашљаска и поквари угођај. С кишом, заобилазите глисте којима је један део ове улице нарочито симпатичан, па их има посвуда; одишу неким чудним запахом те глисте тад... Са лепим данима омеравате корак, огледате сопствену обућу паралелно са шахтама које су чудно нацифране дуж ове улице (као, уосталом, и већином варошких улица!) или несвесно читате имена на споменицима мезарја изнад. После се распитујете о тим именима и фамилијама, и констатујете сетно неку истрошену мисао о животу и смрти. С јесени, увек размишљам како је ова улица гробље и свем лишћу опалом из парка поред.
Ја у ствари и не знам да ли је то парк, али слободно процењујем да ова улица уз себе, преко пута гробља, веже најлепше неокрњено зеленило града. Некад нас је ту учитељица водила на час природе и друштва,(Идемо у парк), па остало од тада. Ту и сад има разних врста стабала, развијених, расцветалих лети, мирисних и тако животних. У међувремену, свих тих година, та стабла су запуштена, гране им се сударају, жбуње испод зарасло и обрасло, а трава неуређена и јака, па данас делује прашумасто и коме год да припада и ко год је дужан да о овој оази води рачуна, ваљало би да се позабави уређењем како не бисмо ускоро улицом прескакали змије уместо лежећих полицајаца. Или ће можда остати тако несређено и неуређено и тиме пркосити свим господским парковима данас? То му можда даје и посебну чар чак?!
Но, таквих чари нема засигурно у свим оним нијансама сивих путних закрпа овом сиротом улицом. Са свим тим сивилима од асфалтних фластера по њој, делује тако орањављено, закрпљено и свело, жедно једне лепе, чисте, нове пресвлаке.
Ипак, од раскрснице на врху и старе Фате пред Вефића кућом, до гласног жубора Мушине чесме на дну, да има времена човек, па да загледа и надиви се фином и увек сређеном ружичњаку по среди Улице Ослободилаца, па да примети и остала мала дворишта са шафранима и ретким цвећем, клупицама испред и осталим трудовима домаћина и домаћица. Како чак и зелене стаклене флаше пободене у земљу да чувају неке саднице, могу изгледати тако занимљиво у врту! Како пањићи испод жуте куће изгледају увек симпатично и како она чесма по среди улице Ослободилаца увек фино жубори у летњој подневној тишини јаре, ако нема суше...
Некад ће можда низбрдо, баш овом улицом Ослободилаца и проћи нараштај који ће ослободити Варош од зараслина, змијетина и ала, те тако ова улица добије на својој пуноћи.
