Po Ustavu Republike Srbije dva člana definišu obaveze predsednika Republike. Ta dva člana su prilično jednostavna i na prvi pogled razumljiva i za nekoga poput mene, ko se slabo razume u te pravne stvari.
Prvi od ta dva člana (Član 111) je prilično kratak i predviđa da predsednik izražava jedinstvo Republike Srbije. Istina, svi građani su jedinstveni po pitanju predsednika, ali to jedinstvo najčešće izražavaju kroz pripadnost različitim kolonama, koje su najčešće međusobno suprotstavljene. Ali ne može Ustav da predvidi baš sve.
Drugi član (Član 112) je malo duži. Ovaj član predviđa dužnosti i obaveze predsednika, i taj spisak, ako ćemo pošteno, je prilično skroman za nekoga ko je predsednik, pogotovo ovakav kakavog mi imamo. I uglavnom su to neke prilično dosadne stvari.
Na primer, predsednik predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, i on to radi svakodnevno. 24/7 što kažu. U te svrhe koristi sve resurse, koji su pretpostavljam predviđeni Ustavom (moram da priznam da nisam čitao ceo Ustav, ali 100% ovo negde piše), pa tako predsednika možete svakodnevno videti na nacionalnim frekvencijama dok predstavlja Srbiju u zemlji. S vremena na vreme možete, isto tako na nacionalnim frekvencijama, videti kako predstavlja Srbiju i u inostranstvu. Predsednik ovaj stav člana 112 stvarno ozbiljno shvata moramo priznati. Da li zato što je prvi na spisku stavova ili iz nekog drugog razloga - ne znam.
Jedan stav ovog člana, na primer, predviđa da predsednik predlaže kandidata za predsednika Vlade, nakon što sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista. Možemo da konstatujemo da i ovo predsednik radi u skladu sa Ustavom, i da je nakon što je konsultovao nosioce izabranih lista sa prethodnih parlamentarnih izbora - Aleksandra Vučića, Ivicu Dačića, Palmu, doktora Šapića, Ištvana Pastora i pokojnog Muamera Zukorlića, predložio Anu Brnabić za predsednika Vlade.
Jedan stav mu na primer dozvoljava da imenuje Marka Đurića za ambasadora u SAD, neki drugi stav mu dozvoljava da deli odlikovanja, ili da komanduje Vojskom, zlu ne trebalo.
Pored ovih stavova, postoje i neki nevidljivi stavovi, koje popularno možemo nazvati stealth (eng. potajno) stavovi.
Po ovim stealth stavovima predsednik ima mogućnost da se bavi i nekim drugim pitanjima od značaja za sve nas.
Na primer, ukoliko dođe do energetske krize, predsednik može opušteno da predloži koji blok treba da radi u TENTU A u Obrenovcu, a koji može da se isključi privremeno dok se ne reše problemi.
Zatim, može da ugovori izvoz svinjskih nožica i papaka u Kinu, ili da preuzme tehnologiju proizvodnje letećih automobila iz te iste Kine.
Može takođe svečano da otvara fabrike, bez obzira da li su te fabrike otvorene ranije, a može čak da otvara i fabrike koje nisu ni spremne za otvaranje još uvek.
Može i da deli novac iz budžeta (ili iz kredita) za razne namene po jednom od ovih stealth stavova. Ovaj stav predviđa da predsednik može podeliti određenim grupama građana po sto evra pred izbore, ali da ne bi bilo da predsednik to zloupotrebljava pred izbore, on može podeliti još po sto evra nakon izbora.
Mogao je predsednik taj novac, kad već voli da deli, da usmeri i onima kojima je to najpotrebnije, socijalno ugroženim slojevima stanovništva, ali potrebe ovih slojeva su drugačije prirode, pa će njima biti podeljeni paketići u kojima se nalazi litar ulja, kilo brašna, kesa makarona, kao i kafa i čokoladice sa likom predsednika.
I toalet papir.
