Просветни радници су бахати. Почели су и да даве децу.

Родитељи су злонамерни и непријатељски настројени.

Деца су размажена, то више нису деца.

Закони су на страни деце, одрасли су угрожени.

Директори су властодршци.

Сви ћемо уложити тужбе за све и  писати Школској управи, Министарству и Стразбуру!

...

Где се изгубила људскост?!

Где се изгубила граница заједничког интереса свих нас заједно са децом, а не у корист деце?

Има ли краја тужбе на тужбу и одбитка на одбитак?

Има ли људи?

Има ли још увек међу нама здравог људског разговора као јединог лека и решења?!

И умемо ли, најпосле, избунарити под лупом, ако ли не наћи пред очима, једно једино добро дело човеку (ако их нема више, а има!);и зарад тог једног јединог доброг дела које је учинио ма коме (детету, колеги, родитељу, директору, начелнику, универзуму);написати велики наслов у новинама који ће прекрити све ситно-интересне и лакрдијашко-бизарне наслове,и тиме показати да међу нама још има људи?!

Да човек неће на човека, а још мање човек на дете . Па макар тај човек био и просветни радник!

П.С. Сем ако човек није вук. Онај што мирно шета градом.