Firma: Pab XO
Adresa: Solunskih boraca 8.
Delatnost: Ugostiteljstvo.
Kako ste došli na ideju da se bavite ovim poslom?
Suprug i ja smo došli na zajedničku ideju da se bavimo ovim poslom kako bismo urbanizovali naše malo mesto kome je posle zatvaranja Kluba „A“ u Domu kulture trebao jedan ovakav prostor gde bi se okupljali nama dragi ljudi i organizovale rokenrol svirke.
Ko je sve svirao kod Vas?
Uglavnom su to bednovi iz okruženja, ali dovoljno dobri u svom poslu. Ugostili smo Moondance, Helm, Vesele osamdesete, Konje ritma, VIS Akmačići...
Šta je pored ideje još potrebno da biste otvorili firmu?
Potrebna je ideja koja bi prerasla u viziju. Ta vizija bi trebalo da obuhvatiti prostorni momenat - kako preurediti enterijer i prilagoditi ga gostima paba, ali i vremensku komponentu koja podrazumeva da što duže istrajete u poslu. I novac je potreban, naravno.
Da li je za posao bitnija podrška porodice ili grada/države?
U našem slučaju je potrebnija podrška porodice.
Prepoznaje li država teškoće privatnika?
Kod nas toga nema. Videli smo tokom trajanja pandemije kovida-19, u posledniji trinaest-četrnaest meseci, da je ugostiteljski sektor u veoma nezavidnom položaju i mišljenja sam da pedeset odsto kolega neće moći da opstane.
Koliko je „papirologija“ prilikom vođenja firme komplikovana?
S obzirom da sam po struci ekonomista, meni nije komplikovana. Sama završavam sve obaveze koje se tiču računovodstva, što nam čini veliku uštedu u poslovanju.
Šta vas najviše iscrpljuje u poslu?
Što se tiče samog posla, nemam taj problem, ali s obzirom da sam majka dvojici desetogodišnjih blizanaca, energiju trošim na njihovo odgajanje.
Kojim kriterijumima se vodite pri zapošljavanju radnika?
U ovom poslu je najvažnija komunikativnost. Zatim ljubaznost. Vrednoća se podrazumeva.
Ima li nepotizma kod Vas?
Nema. Uvek biram boljeg radnika, bez obzira da li smo u rodbinsko-prijateljskim vezama ili ne.
Na koje sve načine pokušavate da unapredite svoj posao?
Volela bih da imamo više točilica. I više vrsta piva od dvadeset i šest koliko trenutno imamo u ponudi. Zbog ekonomskog momenta, budući da sam ekskluziva pivarske kuće „Kalsberg“, isključivo prodajemo njihov program, pa smo na taj način ograničeni za druge brendove. Da imam dovoljno novca, radila bih i na enterijeru, ali za sada to nije moguće pošto i sam prostor iznajmljujemo.
Jeste li aplicirali za neka sredstva iz evropskih ili državnih fondova?
Ne.
Planirate li?
Za sada ne.
Reklamirate li se preko društvenih mreža?
Ima jedna zanimljiva priča u vezi toga. Naš šanker Nino je jednom prilikom fotografisao kriglu s točenim Kronenber pivo, obradio je i objavio na Instagramu. Slučaj je udesio da upravo zbog tog umetničkog dojma sama fotografija postane reklama i za pivo i za nas. Prodaja je cvetala, pa nas je kontaktirao lično direktor tog francuskog brenda zadužen za Srbiju, jer nije mogao da veruje kako se u Novoj Varoši to pivo više pije nego u Beogradu, Novom Sadu i na Kopaoniku.
Kako se saradnja nastavila?
Tako što sam ja prvi put probala pivo u životu, iako vodim pab (pivnicu) i u ranim sam četrdesetim. Bilo je to u oktobru 2019. godine.
Na tome je i ostalo?
Kad su ugostiteljski objekti ponovo počeli da rade u maju 2020. godine, nakon prolećnog lockdown-a, direktor je poslao na našu adresu tridest buradi od po trideset litara Kronenberg piva. Pošto sam robu dobila besplatno, besplatno sam je i podelila gostima.
Gosti nisu imali ništa protiv te odluke?
Oni koji su pili nisu! Prigovorili su mi, međutim, sugrađani koji su tada postili Ramazan da su bili u nepovlašćenom položaju, pa sam naručila još pet buradi o svom trošku i razdelila ih gratis na dan Bajrama.
Smatrate li da je vaš posao kreativan?
Kreativnost je kad organizujete dobru svirku i omogućite ljudima da se lakše povežu i stvore nova prijateljstva. Postoji i taj zanimljiv detalj sa magnetima koje nam gosti paba donose sa svojih putovanja i mi ih kačimo na jednom zidu. Uramili smo i brojne fotografije naših poznatih glumaca...
Oslikali ste i enterijer?
Nismo do te mere bili kreativni da bismo sami oslikali enterijer, pa smo taj posao prepustili akademskom slikaru Stanku Nikačeviću. Ali to je s naše strane bio kreativan poslovni potez.
Da li je muškarcima lakše da se bave biznisom?
Ne mora da znači. Nemam iskustva s tim da muškarci „suvereno vladaju“ u svetu biznisa. Još manje imam problem što kao žena vodim kafanu. Naprotiv, ja sam uticala na to da u našem mestu kolegijalnost među ugostiteljima bude izraženija kada se dogovaramo oko nekih zajedničkih interesa.
Šta je ženska prednost u odnosu na muškarce, a tiče se poslovanja?
Organizovanost.
U čemu su prednosti, a u čemu mane poslovanja u manjim mestima?
Prednost je prisnost, domaća atmosfera, znamo se dobro, družimo se, cirkulišemo... Mana malog mesta je mala frekfencija ljudi, što se odražava na zaradu.
Na koje ste sve načine gradili poverenje s mušterijama?
Po istim kriterijumima na osnovu kojih zapošljavam radnike: komunikativnost i ljubaznost, uz dobru uslugu.
Mogu li gosti da piju na crtu?
Ne. Računi moraju da se otkucaju, jer bismo u suprotnom zagazili u polje sive ekonomije, a to ne želimo.
Da li vidite sebe u istom poslu i za pet godina?
Da.
Šta biste savetovali mladim devojkama koje razmišljaju o privatnom biznisu?
Da ostanu u svom gradu, da imaju dovoljno hrabrosti u ostvarivanju ideja koje ih inspirišu, da rizikuju...
Koliko treba da rizikuju?
Dosta.
