Је ли то Варош „пуштена низ воду?”, пошто нас заобилазе представници државе
Верујем да би министар Кркобабић на праву адресу пренео два горућа питања народа – индустрију и путеве и јадиковку: „Расели нам се Варош...“
Не би морао да у бризи за о(п)станак дреши кесу за школе, aмбуланте и задружне домове, а неки би затражили колективну сеобу (колонизацију).
У комшијске општине у Лимској долини, посебно Прибој, последњих месеци, почесто долазе представници Владе Србије (министри, секретари). Минулог викенда два дана је у Прибоју и Пријепољу боравила министарка привреде.
У нововарошком крају последња значајнија посета била је оног министра што је пре неку годину отворио „балонку!“ (салу ) на Бабића Брду, која се још не користи (због незавршених радова), а у понуди је Туристичке оргнаизације. Сада се, уз забринутост, све чешће нагађа зашто нас у широком луку заобилазе они који „ведре и облаче“ и могу да донесу коју пару и бољитак у нечему?!
Народ не мори окаснело пролеће и сетва, што плуг неће у тврду земљу, а с друге стране скачу цене кукуруза и мршав је откуп и ниске цене стоке – колико то што нас нема у тефтеру или протоколу представника државе.
У суочењу са недаћама често се ређају јадиковке: „Расели нам се Варош?!“, те „Нема народа?!“, „Има ли ко да види овај наш јад и чемер...? Па деца нам се стиде родног краја..?!“ или „ Шта смо то Богу згрешили, ко на нас баци анатему...?!“
Бројни су они што ближе адресирају замерке: „Можда они из Београда немају шта да виде или неће...?!“ Или, пак, нема ко да их позове ...?“ Трећи, пак, комшије и саговорнике уверавају да нас је републичка власт – „пустила низ воду“. По среди је, кажу, што доле у Београду не маре за „оштинску власт у две колоне“, састављену од чудне коалације... Помиње се и да знају за неспоразуме и сукобе, за овдашњи пиљарско-ћифтински плићак и мандатно-трговачки рингишпил...?!
А ја све нешто мислим – да нам, бар, министар Крка 'оће доћи...?!! Да, да, Милан Кркобабић, задужен за село, задруге...
Можда ће неко замерити: „Шта си запео за тог трећепозивца?“ Не заборавите – у Великом рату трећи позив је био последња одбрана Србије. Нама је догорело до ноката, на многим ћошковима се кезе беда и сиромаштво и можда ће он имати стрпљења да саслуша све муке и недаће. Важно је и то што је некад био у „Пошти“ Србије, па је то гарант да ће овдашње поруке пренети на праву адресу?! Не би га оптерећивали големим темама, већ би ваљало предочити два кључна, народна питања – индустрију и путеве, од којих зависи о(п)станак у некадашњој „општини од стратешког значаја“.
Индустрија нам је мршава, страдала у транзицији, а један од последњих удараца је катанац на погонима „Слоге“. Инвестиције не пралеза Увац, бар у нашем случају, а чете радника тумарају Европом и по градилиштма Србије. Народ пита где ће се запошљавати омладина, од чега живети, како да општина сервисира обавезе кад су танки приходи од туризма и пољопривреде, а шуме ћемо брзо „обршћети“?
Власт ми је недавно оштро замерила (читај: забранила) што, пишући о демографским прoблемима и сеобама, „пребројавам народ“ и наводим да бебе по рођењу прво проговоре: „А куда је пут преко Златибора?“. Зато за бројке беба и ђака првака наводим само да не прелазе стотку и дајем описну оцену. Наиме, неки старовлашки шерети, поуздани учитељи у занату и животу, саветовали су ме: реци само – „пукли смо к'о шофершајбна“, „прсло к'о Томића кукуруза“, „пукли к'о тиква са склада...“
Мада пред одборницима СО нема анализа, као ни за индустрију, и привредници и сељаци кажу да су нам путеви у најлошијем стању у последњој деценији: увелико се заостаје у изградњи и одржавању, касне неки радови и голема обећања, подерале су се и бројне закрпе на низу саобраћајница... И магистралу треба крпити (од Браношевца до моста на Зложници на преко двадесетак места су пукотине, улегнућа). Што је најгоре, бројне су замерке гостију, јер је, према једној анкети, стање саобраћајница и безбедност на њима у врху примедби, уз скромну понуду и квалитет услуга...
Могли би старој кајли Крки (надимак из милоште) показати музеј пољопривредних машина под ведрим небом, купованих вактиле за сетву и вађење кромпира.
Знаменитост су, свакако, и стотине каптажа пиштала и танких извора, у које су сељаци скркали грдне милионе и како се већ ових дана вода у селима под Јавором довози цистернама у резервоаре кућа? А баш тамо једна млекара ради у две, а друга у три смене, док се из колиба домаћица отпремају тоне сира ?!
Крки не би тражили паре за школе, амбуланте и задружне домове, а ни погоне, јер их у опустелим селима имамо и за извоз?!
Драгољуб Гагричић
Колективна сеоба
Рачунам и да Крку, кога је пуно шта трљало на функцијама и у животу, не би потресло помињање колонизације. Његовом ресору је то, некако, близу или блиско, а има засеока који се спремају да од државе затраже место (поседе) за колективну сеобу, као оно у Ћопићевој „Осмој офанзиви“ у Банату. Држави би, кажу, оставили све у завичају – нека тамо гради видиковце, зип-лајнове, па одавно најављивана „алпска села“, “Друловића колибе“, отвара резервате...
Брани колима низбрдо
Подучавајући чељад, родбину и сеоску младеж да затегну имање, да протруло и труло замене на зградама и дрвенарији, да се окрепи воденица, искрчи трње, покупи камен на њивама, да на чело куће дође окретан и радан домаћин, Солунац Вукоман Филиповић, из Кучина, говорио је:
– Брани да кола крену низ брдо...Немој да крену, нећеш их зауставити...Ако крену – погурај, неће ли то све пре проћи...(Књига „Старовлашка умовања“, стр.24.)
