Sunset

Plivanje u mulju

Različiti su talenti dati svakome od nas, a prepoznati ih i iskoristiti kako valja, već nas uvodi u sferu onoga što se može nazvati smislom života, ostvarenjem ličnosti i sl.

Šta nedostaje tržištu, kako se to što nedostaje pravi, kako to napravljeno plasirati potrošačima, kako zaradu ne spiskati kao skorojevići, već nastaviti sa pametnim ulaganjima itd, itd, stvar je napornog rada, ali i poslovnog talenta koji nemamo svi. Meni je to najplastičnije objasnio drug M. koji je vozeći šleper po Italiji, pitao svog kolegu šta vidi ispred sebe, dok su odmarali na nekoj padini Alpa.

„Livadu“, odgovorio mu je kolega prostodušno.

„Ti vidiš livadu“, kazao mu je M, „a Rokfeler vidi milione.“

I to je savršeno tačno. Slikar može biti oduševljen pejsažom, muzičar pesmom zrikavaca, poljoprivrednik kvalitetom trave, pčelar cvetovima, dok biznismen može videti poslovnu šansu da tu napravi hotel, planinski dom, kafanu ili nešto što će mu donositi novac. Mislim, može u Italiji, dok na Balkanu pre nego što i zamisli da bi mogao pokrenuti neki posao i u budućnosti praviti solidnu lovu, mora prvo da rodi mečku.

Priča koja je do mene došla ovih dana, govori o mladom i obrazovanom poslovnom čoveku, koji je prepoznao potencijal u zapuštenom objektu s bazenom. Od kredita koji bi uzeo od banke, stavljajući pod hipoteku i kuću i brak, planirao je taj objekat privede nameni i vrati mu stari sjaj. Sa opštinom (nalazi se negde između svetova) planirao je da potpiše kupo-prodajni ugovor ili višegodišni zakup. Susret sa prvim čovekom gradića na čijoj se teritoriji nalazi pomenuti objekat, odvijao se tako što je mladi biznismen, pored osnovnih investicija, ponudio i zapošljavanje određenenog broj ljudi. Korist će, glasio je još jedan argument, imati i meštani koji budu iznajmljivali svoje sobe ili stanove potencijalnim gostima u blizini rekreativnog objekta.

Kad je saslušao plan mladog i ambicioznog čoveka, gradonačelnik nije imao dovoljno sluha i...

I tu je bio kraj jednog sna.

Svesnog i dugogodišnjeg sna zasnovanog na dobroj ideji. Sna u kome možete isplanirati sve do detalja, ne računajući na grešku u prvoj premisi: da realizacija projekta ne zavisi samo od vas, vašeg talenta i truda, već i od izvesnih osoba koje umeju da se nametnu. I naplate. A u slučaju da pristanete na reket ili mito, već ste uvučeni u mulj do grla. I svoj moral, kao i poslovni talenat ste stavili pod hipoteku. Nadasve, veoma nepovoljno.

Strategija

Ovaj vikend sam čitao predlog „Strategije obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji“ do 2030. godine iza kog stoji Ministarstvo prosvete i comp. Sve pršti od fraza i visokoparnih reči. U suštini, cilj je da naše obrazovanje u budućnosti stvara ljude koji su funkcionalno pismeni, kulturni, osposobljeni u-ruke, demokratski nastrojeni, kritički raspoloženi i kao šlag na torti - digitalizovani. Glavni problem je što sadašnja politička elita ne trpi ni demokratiju, ni kulturu, ni kritiku. I više forsira poslušne i podobne, nego sve one finalne proizvode za koje se Strategija zalaže. Na stranu to što je Ministarstvo prosvete samo kusur, deveta rupa na svirali ili vruć krompir koji se po pravilu dodeljuje manjinskom kaolicionom partneru u vladi. Ili nestranačkoj ličnosti. I to verovatno kao poslednja opcija u dilu.

Slično je i sa kulturom za koju ova država izdvaja minimalna sredstava iz budžeta.

O slobodi medija i demokratiji, u zemlji gde Veliki Brat drži dnevno i po dve konferencije za štampu, dok ga uživo prenosi 12 televizija, i u masi podobnih pitanja, počne da se vrpolji, histeriše i peni kad od novinara N1 i Krika dobije svega dva pitanja koja iskaču iz šablona, svaki komentar je izlišan.

U suštini, obrazovanje se može lako poboljšati, nizom racionalnih i realnih mera. Smanjenje broja učenika u odeljenju, recimo. Ili pomoć za ona mesta gde je srednja škola najviša obrazovna institucija. Trebalo bi napomenuti i da obrazovanje ne mora nužno da se prilagođava tržištu, posebno ne tržištu za koje bismo bili jeftina radna snaga. Niti bi trebalo da se toliko potencira na finansijama, pošto država nije preduzeće koje teži suficitu. Kad se ulaže u vitalne grane društva, poslovanje na nuli ili s gubitkom je opravdana stvar. Zasmetalo mi je i što vrtiće tretiraju kao mesta gde klinci moraju u startu da se pripremaju za neke nindže. Kad će naučiti da se igraju? Ili druže?

Mislim i da nam je za restart ovog sektora, od svih strategija i planova, potrebniji jedan magijski čin koji može izvesti samo Tomislav Nikolić.

Taj bivši predsednik Srbije, koji Jovi Bakiću u emisiji kod onog ex novinara i sadašnjeg v.d. RTS, nije umeo da odgovori na pitanje šta je to od akademskih studija svršio, mora, pod hitno i javno, da izvede ritual u kome će da pocepa ili spali svoju fakultetsku diplomu. I videćete, stvari će krenuti na bolje kad Toma učini taj mali korak za njega, a veliki za svesrpsko obrazovanje.

Žurke

Proleće stiže neminovno, a sa njim i veći broj zaraženih od covid-19. Zasluga predsednika Vučića je u tome što je obezbedio vakcine i ko hoće da se pelcuje – ima bujruma. Uz pridržavanje propisanih mera, borba sa virusom može biti uspešna, i to garantuje struka. Ljudi su, ipak, učili neke škole, čitali debele knjige, bili na praksi i sad, ako kukaju sa sredstava javnog informisanja da je zdravstven sistem preopterećen ili pred pucanjem, treba im verovati. Iskustvo ljudi koji su preležali pomenutu bolest, takođe, svedoči da se nije igrati sa ovom pošasti.

Ima onih koji se i ne slažu sa zvaničnom naukom i u pandemiji vide zavere moćnih za potčinjavanje ili disciplinovanje običnog puka. Što ima i utemeljenje u praksi, jer srednja klasa klizi ka siromašnim, dok bogati postaju još bogatiji. Farmaceutske kompanije, posebno. Međutim, to saznanje, sve i da je tačno, ne isključuje mogućnost da se ne rikne od virusa.

Meni, međutim, najviše smetaju kovid-žurke. Dve mi stvari tu nisu jasne. Prva je da neko ne ume da se zabavi tako što bi recimo šetao, vozio bajs, kampovao u prirodi, čitao knjigu, farbao ogradu, tucao kamen i tome sl., već mora u ilegali da đuska uz Mika Džegera ili Mitra Mirića.  A druga, što je to jedini vid ili forma pobune do koje većina Srba dobacuje.

I 27. mart 1941. je bio samo jedna obična žurka. I vašari Vuka Draškovića. I sve one fešte po trgovima kad je bilo NATO bombardovanje.

S toga predlažem da opozicija, nevladin sektor ili ko god ima reč protiv vlasti, umesto klasičnih mitinga, tribina, građanske neposlušnosti ili smislenih akcija, organizuje jednu dobru žurku kako bi stvar krenula s mrtve tačke. Za lokaciju predlažem – Jovanjicu, plantažu organske hrane. Zbog vegana i onih koji bi da poste časni post.

Real Star

Najlepši teološki tekst koji sam pročitao bilo je njegovo tumačenje pesme „O Tihoj Svetlosti“, koja se peva na Svete Trojice. Zalazak sunca, kad rumen zapali nebo, dar je radnicima koji su podneli tegobu dana i žegu na polju ili u njivi. Odmarajući se i gledajući u taj prizor, duša se hrani slikom u kojoj sve vrvi od metafizike. Tu je i najave Eshatona, kao i svedočanstvo tihe svetlosti da je Duh prisutan. I da trud nije bio uzaludan.

Atanasije Jeftić je bio teolog koji je lako spajao u sebi ono što drugi nisu mogli. Njegova dva učitelja, Justin Popović i mitropolit Jovana Zizjulas, dve su pritoke iste reke, a ne suprostavljene struje. Atanasije nije bio tesan, pa da u sebi ima mesta samo za jednu.

Patrijarh Pavle je rekao da bi potpisao sve ono što Atanasije napiše, ali ne i ono što kaže. A umeo je da besedni lako i zanimljivo.

Umeo je i da greši. Posebno u politici. I shodno Pismu da su sinovi ovog sveta lukaviji od sinova svetlosti.

Pogrešno je i verovao da je Crvena zvezda bolja od Partizana. Bog ga je pozvao sebi upravo onog dana kada mu je voljeni klub slavio 76. rođendan. I nešto nisam primetio da su se Cigani oprostili od episkopa kako dolikuje. I kome nije bilo strano da preko mantije navuče Zvezdin dres. Pretpostavljam da nisu smeli od predsednika Vučića o kome Atanasije nije imao neko visoko mišljenje. Čak naprotiv. Mislio je da je primitivac, nesreća i da ima svoje mafijaše. Verovatno pogrešno.