Svetislav Basara, proslavljeni pisac, bivši ambasador i kolumnista Kurira, ovogodišnji je laureate Ninove nagrade za najbolji roman u protekloj, 2020. godini. Roman se zove “Kontraendorfin” i izdala ga je beogradska “Laguna”.

Sam naziv romana najbolje je objasniti sledećim citatom:

Žlezde naroda Jugoistočne Evrope luče kontraendorfin, hormon nesreće i smutnje, otuda su jad, beda i čemerna istorija tih naroda posledica hormonalnog poremećaja, a ne vekovnog ropstva i nepravde.

Iako mu je naziv vezan za nauku, struktura romana je svojevrsna ispovest. Ulogu sveštenika je pripala samom pripovedaču koju se zove Kaloperović (kal – blato, pero – sredstvo za pisanje), što bi, prevedeno na jezik novinarstva, bio “dopisnik iz blata”.

Kaloperoviću se (u daljem tekstu Basari) u prva dva od ukupno četiri poglavlja, ispoveda izvesni Desimir Stojković (1924-2009). To je Užičanin koji je kao gimnazijalac izbegao streljanje 1941, potom je završio likovnu akademiju, boravio neko vreme u Parizu i vratio se u Beograd u perodu kad je Ivo Andrića svoj život privodio kraju.

O Andrićevim šetnjama po Kalemegdanu, kao i o samom piscu, Stojković je mogao dosta toga da kaže pripovedaču, što je i ključ za razumevanje “Kontraendorfina”. Ali i za Basaru samog, jer je Andrić ogledalo u kome se skoro pa sedamdesetogodišnji autor – procenjuje i meri. Jer Andrića i Basaru ne vezuje samo literatura, već i Drina, diplomatija, nagrade, prilagođavanje vlastima, erotski obojene muze, i sve ono što u sebi kriju mračne balkanse kasabe od Višegrada (ili Bajine Bašte), pa do Beograda.

Pored Stojkovića, čiju priču na samrtničkoj postelji Basara (u daljem tekstu Kaloperović) sluša, ulogu oratora s vremena na vreme preuzimaju i izvesni Glavurtić, Kangilem, Milivojević… s kojima se slikar poznavao. I koji mu iznose svoje impresije o Andriću, Srbima, enzimima i inim stvarima. Te impresije zatim Stojković prenosi Kaloperoviću (u daljem tekstu Basari).

Treći deo romana je Basarina priča o tome kako se nakon Stojkovićeve smrti i nasledstva koje mu je ostavio od 184 000 evra, u šta ulaze i troškovi sahrane, nastanio u Sremu, kupio kućicu i Opel Astru čija potrošnja evrodizela nije normalna. U tom delu romana je fokus na Milovanu Đilasu koji je bio supervizor streljanja Užičana 1941. godine, kada je poginuo i Svetislav Veizović, pripovedačev deda, ali i sećanje na Miodraga Vukovića, crnogorskog pisca, s kojim se autor družio. Treći deo je i omaž Gogolju, jer je Srem, pored toga što je geografski pojam, i literarna odrednica. Tačnije jedna od gubernija koje je opisivao ruski klasik. I u kojoj srpski klasik ima osećaj da je stalno decembar. Posebno noću.

U tom i takvom Sremu, autor se u četvrtom delu romana, vešto vraća Andriću, jer u restoranu benzinske pumpe naleće na Asku. Reč je o doktorici Sandi V. koja ordinira po vojvođanskim selima, a slobodne dana ili noći troši na pumpama gde može popiti podosta alkohola. Sanda V. je trideset godina mlađa od Basa, poznaje literature i bije bitku sa genima, jer je po ocu Srpkinja, a po majci Hrvatica. Pored toga što je možemo shvatiti i kao Asku, sklonu višeminutnim orgazmima, doktorica je i “autorova duša”, koja bludi i opija se između Beške 1, Beške 2 i Lukoila Stara Pazova. Tu činjenicu ne bi mogla osporiti ni fotografija Sande V. na wc šolji, u zahodu pumpe, a na kojoj se vidi dotična osoba ovekovečena Samsung Galaxy-ej J5.

Šta mi se dopalo

Basara je pisac koga vredi čitati, jer se njegovim delima uvek mogu pronaći rečenice koje su vredne pamćenja. Meni je i dalje najdraža ona gde kaže da “tamo gde se završava treća traka na Ibarskoj magistrali, počinje Anadolija”, dok bih u “Kontraendorfinu”, prepričane ili doslovno citirane, izdvojio sledeće:

Kad si realista moraš prihvatiti realnost ma koliko mučna i užasna bila.

Ne postoji realnost, postoje samo realisti.

Smrad u trenu saopšti sve o svemu što smrdi.

Vlasništvo nad stanom ili (još gore) kućom vodi u smrt umetnosti.

Metak je najefikasnije sredstvo za čišćenje srca.

Svaki se levičarski san ubrzo pretvori u noćnu moru.

Isceljujući slepe, Spasitelj je pokušavao da nam pokaže da najbolje vidimo kad ne gledamo.

Biti mrtav, ne znači ne postojati.

Svet je pobesneo od zdravlja.

Narodima Jugoslavije nije potrebna evropeizacija, već hormonska terapija.

Telo se može uobličiti samo truljenjem i fermetacijom.

Mona Liza se, izložena  milionima opscenih pogleda, pretvorila u foto-robota stanične prostitutke.

U Srbiji je i filharmonija paravojna formacija.

Smeh je najbolji lek protiv genocida.

Vreme je u Brankovini proticalo kao infuzija.

Veznik “ali”, jedno je od najsigurnijih kuća za nitkove. Prezreh ga, ali nastavih da ga upotrebljavam.

Pisac koga narod razume je propao čovek.

Postojanje je gubljenje vremena.

Ako neko mesto ne postoji, ne znači da neću završiti u njemu.

Biti bolestan u Srbiji je najveća sramota, zapravo jedina.

Ove citate sam nabacao (i roman ukratko prepričao), jer poznajem solidan broj ljudi, koji su nekada s uživanjem čitali Basaru, ali su u određenom period prestali, pa čisto da ih informišem kakve sam bisere našao u blatu. Ili kod Kaloperovića.

Žene i prijatelji

Iako je u javnosti ovo delo predstavljeno kao atak na Desanku Maksimović, gde učestvuje u lascivnoj konverzaciji o analnom seksu, što je tačno, Basari se mora odati priznanje da je bar na dva mesta, preciznom analizom stao u odbranu žena.

Tako kaže:

“U Srbiji i srpskim zemljama na ženu se još uvek gleda kao na japanske seksualne lutke na naduvavanje koje su, za razliku od japanskih lutki, besplatne, koje ćutke trpe batine i još kuvaju i peru.”

Ili kad potpuno anticipira sudbinu skoro preminule dive Mire Frulan.

“Sudbina Hrvatica udatih za Srbe uporediva je samo sa sudbinom Jevreja u Srednjem veku. Udajom za Srbina, Hrvatica je po automatizmu bilvala ekskomunicirana iz hrvatskog nacionalnog korpusa, srpski pak nacionalni korpus nikad ih – čak ni kad bi konvertirale u pravoslavlje – nije prihvatao. Gde god da bile, te žene, koje je ljubav odvela u propast, neke bogami i u smrt, bile su na tuđoj teritoriji. One koje su preživele, posle rata su dobile dvostruko državljanstvo, od kojih nijedno ne osećaju kao svoje.”

Basara, iako odaje utisak džangrizavog čoveka, u ovom delu svedoči i o svojoj osetljivosti, strahu, ali i nemanju hrabrosti da se suoči sa teškim situacijama. To se najbolje vidi u rečenici zbog čega nije obišao svog prijatelja Vukovića na KBC-u, u poslednjim danima njegovog života:

Ne znam kako bih podneo da ga – držeći kesu natrulih mandarina u rukama – vidim u dronjavoj bolničkoj pidžami.

Osetljiv je i kad je čuveni slikar Ljuba Popović u pitanju, pa ističe da je dotični “sahranjen u takozvanim Brđanima, odakle puca veličanstven pogled na Valjevo u kome nemaš ni za života šta videti, a tek nema posle smrti.” I da je Popović napravio grešku što nije hteo “da mu ostaci budu na pariskom groblju Pare-Lachaise, a ne u zasranoj i zapišanoj valjevskoj strnjici.”

Šta mi se nije dopalo

Ova ispovest je teška za čitanje, bar dok se ne svikne na tekst, pošto se često ponavljaju rečenične strukture: “X kaže da mu je Y rekao kako je Z nešto uradio”. U suštini, autor u ovom romanu iznosi ili samo ponavlja svoje više manje poznate stavove, pa su Kaloperović, Stojković, Milivojević, Kangilem ili ko god uzme ulogu oratora – Basara kao takav. Ili Basara koji se, korespondirajući sa Andrićem, suptilno transformiše u ministra Vulina. Ili kafu 5 u 1.

Roman pored vulgarizmima koji su “zapalili internet”, govori i o tome kako Basara ipak uspešno hendluje s kim se može zameriti, a kome se može uljudno preporučiti.

O mrtvoj Desanki Maksimović će reći svašta, kao i o izvesnoj gospođi Napvlavnić za koju će tvrditi da ju je  “preuranjena menopauza oterala u staračko ludilo, potom u masovni zločin, i koja je u pomanjkanju Erosa (niko više ni za pare nije hteo da je guzu) pribežište potražila u Tanatosu – halucinaciji da je za svetu stvar zaokruživanja našeg životnog prostora i stvaranja naše države 250 000 srpskih života (drugi su se raučnali kao kalo) sasvim prihvatljiva cena”.

Iz konteksta se može shvatiti da je prethodni citat posvećen Biljani Plavšić, ali verujem da je strah od bosanskog lobija, opunomoćenog sestrića Lazanjskog ili tužbe, “beskompromisnog” Basaru odvela u autocenzuru. Na šta inače ima potpuno pravo. Ali (pribežište za hulje) u službi dvostrukih standarda.

Isto tako se iz konteksta može shvatiti da je “Udbin čovekoliki prislušni uređaj” niko drugi do Matija Bećković. Bas i u ovom slučaju deluje oprezno, jer može rečnikom preferansa “popiti kontru” i biti počašćen nadimkom ala “Postmoderna Karleuša”, a kako ga je svojevremeno nazvao Bećkovićev prijatelj Emir kad su imali reč.

Iz štampe smo saznali ovih dana da je Basara bio pozvan i u “Utisak nedelje” kod ćerke Prislušnog uređaja gde bi se suočio sa Dražom Petrovićem oko “transfera godine”, ali je tu čast odbio. Da li zbog toga što nije hteo da se s čiča Dražom nadgornjava oko Đilasovog uticaja u “Danasu” ili što mu se nije gledalo u lice Olje B, čijeg oca je opisao kao vrhunskog jebača za potrebe državne bezbednosti, ostaće tajna.

Iz Dražinog teksta u prošlom Nedeljniku mogli smo da saznamo i da je Basara, sklon kritici i vulgarizmima, posebno osetljiv kad je njegovo dupe u pitanju, pa se čak ljutio zbog komentara koje čitaoci štancuju ispod njegovih kolumni, kao i na novinarku političke rubrike koja nije htela da mu pruži ruku u redakciji, jer je, kako mu je objasnila, pisao loše o ženama.

S druge strane, pisac se uredno preporučuje Branku Kukiću, članu žirija za Ninovu nagradu čiji će laureat postati. Kukić, koji je glasao za Basaru u finalu žiriranja u “Kontraendorfinu” je u pozitivnom kontekstu pomenut dva puta. Posebno je zanimljivo gde kaže piscu:

Nema protuve koje nisi ovekovečio, a o Vukoviću ni reč.

Šta je ovde sporno?

Pa upravo to što je Basara Vukovića rado pominjao u svojim prethodnim delima, ali je za potrebe filma zgodno da takav dobronameran, bratski savet, dođe i iz usta člana žirija najprestižnije nagrade.

Kako razumeti Basaru

Sve što je rekao o Andriću u “Kontraenforfinu”, bilo to pozitivno ili ne, Basara je rekao i o sebi. A pošto je Andrić, veliki pisac, onda je to, nema sumnje i Basara. Pitanje je samo da li vam se u međuvremenu smučio ili nije.

Moguće rešenje jednog nesporazuma

Nesporazum koji je nastao na relaciji Basara vs. građanska javnost, zbog piščevog prelaska u Kurir, da se veoma lako rešiti ako se “Kontraendorfin” pažljivo pročita.

Basara je svoj transfer objasnio velikim uticajem Đilasa u Danasu, što mu mnogi nisu verovali, ističući da ga je Vučić kupio za veći keš.

Ali pravo je pitanje na koga je to Đilasa Basara mislio, jer upravo u “Kontraendorfinu”, se može videti da od Milovana, koji je bio supervizor kad mu je deda streljan u Užicu 41, Basara zazire na svakom mestu, a ne od Dragana. I gde doslovno kaže kako od Milovana, a ne od Dragana, čak i okolina (živa i neživa) poprima rđave osobine. A samo rđave i ima.

Basaru ovde možemo shvatiti kao Filipa Trnavca, junaka iz “Putujućeg pozorišta Šopalović”. Tom liku je život dao najveći užički pisac (i srpski iz reda živih) Ljuba Simović.  Trnavcu se, dakle, mešaju umetnost i stvarnost tj. glumi vazda, i na sceni i van nje, pa je moguće da je i Basara, taj lik 5/1 i pisac 1/1, prizirao Milovana Đilasa u Danasu, kao što ga prizire i u “Kontraendorfinu”. A zbog manjka Basarine elokvencije i dobre volje s druge strane da pritisnuti dnevnim temama uđu dublje u zapadnosrbijansku metafiziku i razluče ko to zaista proganja famoznog kolumnistu, stvari su se otele kontroli, pale su teške reči i razlaz je bio prirodna stvar.

Ako se pročita pažljivo “Kontraendorfin” prorokovaćemo i da će tek u Kuriru, Basara kreativno procvetati, i da mu je Danas, svojom građanskom potkom u tome samo smetao. Poređenje sa Andrićem je ovde neminovno, jer Basara lepo primećuje da bi fra Ivo, da je kojim slučajem ostao u Zagrebu, dobacio tek do Šenoe, dok mu je Beograd, ta selendra epskih razmera i predgrađe Sodome, uz Srbe pozemljare, povezane glinenim sudovima i sklone kolektivnoj emotivnosti, dao potencijal za svetsku slavu i Nobelovu nagradu. Ako ovu matricu, dakle, primenimo na Basa, njegove najbolje kolumne tek možemo očekivati u Kuriru (Beogradu). Problem je samo da li će ga iko više čitati…

Ja verovatno neću, ali s obzirom da ću fotografiju romana “Kontraendorfin” za potrebe ovog prikaza, slikati svojim Samsung Galaxy J5, priznaću sebi i da se od Basare ne može lako pobeći. Kao uostalom i od Đilasa.

Ako pitate kog, Milovana ili Dragana, to već ne znam.

Ne zna ni Basara, garant.