Ivanka T-X

U Americi je počela tranzicija vlasti od Trampove do Bajdenove administracije. To je lepa vest, jer vidite da sistem negde ipak funkcioniše.

Ovaj “bezbolni prelaz” bi trebalo da bude i indikator demokratskog društva. Jake institucije rade svoj posao i ne dozvoljavaju da u nozdrvama njihovih građana zamiriše revolucija. A revolucija vazda ima šmek pokvarene lamele i često ga osećaju stanovnici onih država koje liče na krntije. I kojima upravljaju vladari “pod gasom”.

Uzmimo na primer Dodika. Izgubio je izbore u Banja Luci i odmah ga je oblila rumen. Tačnije, na površinu je isplivao bes osvetoljubivog derišta, čiji ucenjivački kapaciteti pritom nimalo nisu mali. Odmah je zapretio da će Banjalučani svoju odluku platiti nesubvencionisanim grejanjem, a što ranije nije bila praksa u Srpskoj, dok su Milovi stolovali.

U krajnjem slučaju – pošteno. Čemu dotacije? I privilegije? I ko šiša Banjalučane što bi da se igraju sofisticirane demokratije, a ne mogu da obezbede ogrev bez pomoći republike. Trebalo je da ukalkulišu u svoju izbornu odluku da Dodik ima ključeve svih kotlarnica. I da mu još na sve to zima ionako ne može ništa, jer ima i masne naslage. Kao i krzno, ako je verovati tračevima.

A što se Trampa tiče, verujem da su na njegovo priznanje izbornih rezultata, pored razumnih republikanaca, uticali i članovi uže porodice. I to zarad budućnosti.

Iako su očevi osnivači (Tomas Džeferson and comp.) “izbornog kralja” tj. predsednika države predvideli kako im se ne bi desilo da kormilo SAD-a zauzme neka budala koje bi se posle teško mogli trsiti, a što je neretko bio slučaj u naslednim monarhijama, pokušaj zametanja takve prakse u novijoj američkoj istorji ipak postoji. Kenedijevi i Buševi su zgodan primer za to, kao i Klintonovi. Zašto onda ne bi i Trampovi.

Moj prvi pik je Ivanka. Njen jak adut bi upravo mogao biti taj što je, s verom u američku demokratiju, uspela da ubedila muškog roditelja da se mirno povuče nakon poraza. Ivankina prednost u odnosu na braću je i što bi mogla privući veliki broj glasača po vise osnova. Pre svega jer bi nakon prepariranog Bajdena, na čelo države došla njegova potpuna suprotnost: mlada i lepa žena. Nije na odmet ni to što je udajom za Kušnera, postala sledbenica Mojsijeve vere. Svet se brzo menja, i ne bi bilo ništa neobično da Amerika u jednom potezu obogati sebe  sa dva nova iskustva – kroz predsednicu, koja je pritom pripadnica judaizma.

Za nas, ljubitelje filmova i futurizma – Ivanku Tramp iščekujemo kao Kristinu Loken u ulozi T-X. Za one manje upućene, reč je o blokbasteru “Terminator 3: Pobuna mašina.”

Sprski Terminator

Kako je u Beogradu instaliran spomenik Stefanu Nemanji, ocu Srba, tako je njegov buntovni duh okuražio sve Nemanjiće, a ponajviše kapitene Mančestera: Nemanju I  i Nemanju II. Obojica gore rečenih napisaše po sitnu knjigu i adresiraše je na kolena čelnicima FSS-a. I svekolikoj javnosti u domovini i rasejanju.

Obe poslanice mladih Nemnjića govore o domaćem fudbalu, s tim što Vidić ima oštar jezik kao blaženopočivši mitropolit Amfilohije, dok je Matić pomirljiv i uzda se u Vučića kao blaženopočivši patrijarh Irinej. Ali suština je ista: javašluk kao takav. I kritika netalentovanih dunstera koju su svoj zlatni rudnik našli u strukturama napuklog sistema.

Pomenti prigovori su svakako na mestu.

Samo je sabor lelemuda mogao pred Mundijal u Rusiji da smeni iskusnog Muslina i da na njegovo mesto postavi Krstajića. Ta ekipa, nevešta u ekonomisanju čim interes nije lični, brzo melje dobre igrače kao i trenere. I stvara sveopštu odbojnost prema reprezentaciji. Da riba smrdi od glave i da ceo sistem mora da se menja iz korena – Nemanjići to dobro znaju. Ali znaju i oni koji bi da sve ostane na statusu quo. Čim je Vidić ušao u klinč, “strukture” su mu uzvratile kroz bivše saigrače. Pantelić i Žigić su tako odigrali ulogu žena iz SNS-a, koje su branile Gorana Vesića u Starom dvoru dok su demostranti bili ante portas.

Teško da će se šta u srpskom fudbalu skorije promeniti na bolje, i mi moramo na vreme da se naviknemo da je naša sudbina – livada.

Matić je u svom pismu zamolio i predsednika Vučića da se umeša u celu priču i utiče da Vidić dođe na mesto predsednika FSS-a, jer će domaći fudbal u tom slučaju imati neku budućnost. Matić ništa nije pogrešio. Tačno je da se predsednik Srbije pita ko će doći na čelo Saveza, a i tačno je da bi u toj instituciji Vidić bio “novi val”. Greška koju je, međutim, napravio aktuelni igrač Mančestera jeste što u pismu nije rekao “ako Vi predsedniče kojim slučajem ne želite to da budete s obzirom da ste brucoš Više trenerske”. Vučiću, dakle, mora malo da se podiđe, pa tek onda da mu se predloži neko razumo rešenje. Ako se pak ne ispoštuje ta procedura, može se desiti da za prvog čoveka FSS-a opet bude izabran neko iz naftalina.

Matić smatra da je Vidić dobro rešenje, jer je ime svetskog fudbala. I tom prilikom pravi uspešno poređenje sa čelnicima crnogorskog i hrvatskog Saveza. Dejo Genije i Davor Šuker gde god se pojave, nešto znače, budući da ih se svi sećaju kao zvezde Milana i Reala. Shodno tome, i našoj reprezentaciji bi vetar u leđima bio status Nemanje Vidića. Ili srpskog Terminatora, kako su ga zvali i pesme mu pevali Crveni đavoli iz Mančestera.

A koga može da inspiriše veseli Kokeza? Fudbalere sigurno ne. Ni širu publiku s obzirom da je veoma brzo prešao put od Vučićevog telohranitelja s čalmom na glavi do mini tajkuna. A ni na međunarodnoj sceni ne pleni pažnjom, budući da visoki funkcioneri evropskog i svetskog fudbala nisu trčali za bubamarom po trećoj srpskoj ligi, a gde se dotični afirmisao.

Mustafa

Uvek sam osećao dozu neprijatnosti pri pomisli da će smrt Mustafe Nadarevića već sledeći dan doneti bombastične naslove u dnevnoj štampi, a koje bi se mogle svesti na populistički info da je “Umro Izet Fazlinović” ili sl. Naravno, Nadarevićeva uloga u seriji “Lud, zbunjen, normalan” je svojevrsni masterpiece i dokaz da pravi glumac može igrati sve, ali u senci tog popularnog lika će ostati brojne uloge u kojima je ovaj umetnik postavio najviše standard svoje profesije. Meni su drage tri: Leon u Glembajevima, prof Mihailo u “Već viđeno” i Zijo u “Otac na službenom putu”. Ova poslednja posebno, pošto sam “Oca” prvi put gledao na velikom platnu kao đak prvak. I bio uveden u svet umetničkog filma iz perspektive Malika s kojim sam se, kao vršnjak, mogao lako poistovetiti. I pored brojnih scena, od one kad Malik mesečari ili ga sunete, kad Davor Dujmović svira na harmonici, a Pepi Laković na gitari, kad se Paja Vujisić kupa u punom kadru, ili kad se Karanovićka i Miki vole burno i labilno, dok Mira Furlan pleni onom vrstom erotike koju kod žena umeju da prepoznaju i publici predstave veliki umetnici i sladostrasnici ala Kusturica (ili Dostojevski), meni je u pamćenju za sva vremena ostala scena kad Mustafa lomi flašu glavom. Naravno, domaća kinematografija je već imala vrhunsku scenu autodestrukcije inspirisanu karasevdahom kad Bekim Fehmiju u “Skupljačima perja” krši ruke od razbijene čase, ali ova scena sa Mustafom je bila moj prvi “umetnički šok” koji sam doživeo. I koja će učiniti da prema Nadareviću uvek osećam jednu vrstu divljenja. Ili strahopoštovanja.