Vlada

Nakon četiri meseca od izbora dočekali smo i taj dan da se formira nova vlada. I umesto da joj već slavimo sto dana rada i vidimo kako su se (novi-stari) ministri snašli “u kontinuitetu”, mi tek sad saznajemo ko će sve biti stanari u Nemanjinoj. Znam da nije prijatno, jer slično je i sa nama, ostarelim momcima, kad nas zabrinuti i znatiželjni, pitaju – “šta čekaš, što se ne ženiš?”, pa dodaju “umesto da šetaš unučiće (čitaj: 100 dana vlade), ti ćeš šetati decu”. Ali bolje ikad, nego nikad. Mislim na vladu, naravno, jer pojedinačne sudbine su, kako Tolstoj reče, priča za sebe, dok je priča o mozgu jedne države priča za sve njene građane.

“Mozak države” ili izvršna vlast je međutim Vučićeva igračka. On ju je i sastavio kao Rubikovu kocku i to sad sve prišti od kolorita. Tačnije od koloritnih ličnosti. Većina tih likova su stari svati. Za neke smo i prvi put čuli. Neki fikusi su se samo rotirali. Onaj glavni nije. Lutka sa nacionalnih frekfencija je postala ministarka za rad i soc. pitanja, dok je njen prethodnik na toj funkciji prekomandovan u ministarstvo prosvete. Kako će se pretedent na Dačićev presto snaći u ulozi Dositeja – videćemo. Ono što za sada povezuje dva prosvetna popečitelja jeste jedino krompir. Dositej ga je doneo u Srbiju, dok je Ružiću uvaljen. Onako vruć.

Ono što posebno zabrinjava jeste Vulinovo imenovanje za glavnog šerifa. Verujem da bi se Stefanović i oglušio o neku Vučićevu naredbu, ali ovaj neće imati zadrške. Krasi ga prosto taj entuzijazam poslušnosti prema autoritetu.

Kao nekadašnji kadar JUL-a Vulin se na primedbu da je policija na debelom minusu polivala studente ladnom vodom, proslavio izjavom da studenti nisu ni trebali da očekuju toplu vodu. Vremenom, takav kadar je mogao samo da napreduje do savršenstva. I sad, kad je na čelu aparata sile i dok u jednoj ruci drži pendrek, a u drugoj pogaču, svake ozbiljnije demonstracije protiv ove vlasti biće pred izazovom da ne postanu krvave. Nadamo se jedino da će Vučić umeti da zategne povodac na vreme. I ne dozvoli Vulinu da nekoga ujede. Besnilo koje bi se u tom slučaju proširilo ne bi bilo dobro ni za samog predsednika.

Ali šlag na torti svakako jeste Gordna Čomić, ministarka za dijalog. Koja će biti uloga te sekcije, nije mi jasno, pošto bi se stvar lakše rešila, pod pretpostavkom da imamo dobre namere, kad bi opozicioni lideri imali bar neki minut više na RTS-u. Iskreno, pak, verujem da bi nekadašnja perjanica građanske Srbije pristala i da vodi Ministarstvo za kućno vaspitanje, samo da joj je ponuđeno. Tako neko vreme došlo. Kolač sve manji i skuplji, kako kaže narodna, a Goca se navikla na državnu sisu.

Pamtim iz svog perioda bavljenja novinarstvom da dotična gospođa nije htela da daje izjave za pojedine medije, među kojima je bio i moj Glas javnosti. Druge demokrate nisu imale taj problem. Jelena Trivan je bar kokodakala. Ali Čomićka je bila čvrsto jezgro. Samo se namrači i ćuti. Sudbina, međutim, ume da se našali s gordima, pa se često desi da oni koji se slepo drže visokih principa, obično budu kupljeni za sitnu kintu. Tako je i sa Čomićkom. Vučić i njegova svita su zapušili javne kanale komunikacije i sad im samo treba ova dama da iskustvom prekaljenog vodoinstalatera otpuši odvode.

Ali teško će to ići, Goco. Baš teško. Velika su govna u pitanju!

Obračun na Mediteranu

Francuska i Turska su u hladnom ratu. Ali je retorika zapaljiva. Sve se vrti oko “temeljnih vrednosti”. Ili kako ih shvataju lideri pomenutih država. Turska se postavlja kao branilac islama i protivi se svakom vređanju proroka Muhameda, dok Francuska ostaje verna tekovinama svoje revolucije i slobode izražavanja. Korona dodatno komplikuje ovaj sukob, ne toliko zbog same pandemije, koliko zbog nervoze među celokupnim stanovništvom, a izazvane prvenstveno osećajem ekonomske nesigurnosti.

Ne treba zaboraviti ni rat na Kavkazu koji se vodi između Jermenije i Azerbejdžana, gde Francuzi zdušno podržavaju narod koji im je podario Aznavura, dok su Turci logično na strani islamske braće.

Stvar se komplikuje i zbog toga što su obe strane previše opterećene istorijom. Nekad su bile moćne sile, dok su sada samo regionalni igrači koji još nisu naučili svoje sporedne uloge.

Posledice pomenutog sukoba se, međutim, osećaju na celom kontinentu. I prelivaju se na brojne države, koje se svrstavaju na jednu ili drugu stranu. Posebno na Balkanu, gde nije nimalo teško zapaliti vatru. Za sada, Bogu hvala, gore samo društvene mreže. Po tom pitanju stvari su donekle jasne: Hrvatska je uz Francuze, Bosna uz Turke, dok je Crna Gora vazda svoja, pošto joj ništa nisu mogli ni Napoleon, ni Sulejman Veličanstveni.

Sa Srbijom se stvari već komplikuju. Prosto ne znamo ko nam je bliži. Po mentalitetu su nam to svakako Turci. I po genetici, pošto su ove sadašnje Srbe pravile turske age, dok su sadašnje Turke pravili srpski janičari. I kuhinja nam je turska, ako izuzmemo svinjokolje. I predsednici nam imaju isti stil vladanja. I iste sakoe. Turci ulažu i veliku lovu u Srbiju. Mnogo više nego, recimo, u Bosnu.

S druge strane i Francuzi su nam bliski. Oni su srušili feudalni sistem Buržoaskom revolucijom, što je dovelo i do promena u Srbiji. Ideje te revolucije su kasnije prihvatile mnoge savremene evropske zemlje i ugradile ih u svoje ustave. Te ideje je prihvatila i Amerika, pa je za kratko vreme postala najmoćnija svetska sila, nesputana naslednim monarhijama i ostalim feudalnim glupostima.

I za naš prvi ustav, onaj sretenjski, govorilo se da je to “francuski rasad u turskoj šumi”. To što se nije primio dovoljno je objasniti činjenicom da nikome čalma tako lepo nije stajala na glavi kao Milošu Obrenoviću.

U svakom slučaju, najbolje bi bilo za celu Evropu kada bi Turska i Francuska zakopale ratne sekire. Ako ih ta čaša ne može mimoići, jer je svrab u pesnicama neizdrživ, neka se onda jebu negde na Mediteranu. Ili tamo daleko, daleko od našeg bureta baruta.

Gledaj dugo i netremice

Knjiga eseja Čarlsa Simića “Gledaj dugo i netremice” ravna je kvalitetnom desertu. Nije preterano obimna, ali je dovoljno bogata. I slatka. Ovu metaforu s hranom sam iskoristio, jer je pomenuti pesnik neke svoje radove pisao upravo u kuhinji. U suprotnom, piše u krevetu.

A ko je Čarls Simić?

Čarls Simić je američki pesnik srpskog porekla. Rođen je neposredno pre Drugog svetskog rata u Beogradu (1938) da bi početkom pedesetih godina s porodicom otišao u Ameriku. Tamo se profilisao kao umetnik. I profesor univerziteta. Dobio je brojne nagrade. Najznačajnije su Pulicerova i nagrada Kongresne biblioteke kojom je posao pesnik-laureat Sjedinjenih Država. Da će pokupiti Nobela ove godine kladionice su mu dale istu kvotu kao i dobitnici Luizi Glik. U svojoj biografiji se može pohvaliti i time što je odbio Loru Buš da bude njen gost na nekoj svečanosti u Beloj kući. Na engleski jezik je prevodio Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, Ljubomira Simovića i druge…

Anegdota koja se vezuje za Simića kaže da je nakon 50 godina posetio zgradu na Dorćolu u kojoj je živeo kao dečak i zatekao da niko za tih pola veka koliko je prošlo od njegovog odlaska nije našao za shodno da zamenio naprslo staklo na ulaznim vratima.

Prilikom razgovora sa Vladimirom Pištalom u jednoj varoškoj kafani, a pre promocije njegove knjige u našoj gradskoj biblioteci, pitao sam ga na kojem jeziku razgovara sa Čarlsom Simićem kad se druže u Americi. Pištalo je odgovorio da kombinuju dva jezika, ali da o literaturi razgovaraju na engleskom, dok o hrani isključivo na srpskom. U ovoj estetski vrednoj knjizi eseja saznao sam i da se ovaj američki gospodin srpskog porekla i pičkara na maternjem jeziku.

Mitropolit

Slušao sam dosta puta mitropolita Amfilohija Radovića uživo. Dok prebiram po sećanju te susrete, u lepoj uspomeni mi je ostala njegova beseda na Kolarcu nakon upokojenja patrijarha Pavla u jesen 2009. godine. Pričao je nadahnuto skoro sat vremena. I duže od svih govornika zajedno. Sedeo sam na galeriji, iznad pozornice. I u društvu jedne studentkinje teologije koja će mi, pomalo umorna od Amfilohijevih evociranja uspomena o “živom svecu” šapnuti na uvo - “da li znam gde se ovaj čovek gasi”.

Dosta godina ranije, u Gradskoj biblioteci u Beogradu, mitropolit je govorio o knjizi Antonija Bluma “Bog i čovek”. Izdavač te knjige je bio “Atos” iz Kragujevca, dok je naslovna strana ilustrovana remek-delom Gistava Dorea “Borba Jakova sa anđelom”. Blum, koji će kasnije izvršiti veliki uticaj na mene, bio je ruski Jevrej škotskog porekla, sin carskog konzula u Persiji, sestrić kompozitora Skrjabina, učenik bračnog para Kiri, lekar sa Sorbone i član Francuskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Rodio se iste godine kad i patrijarh Pavle, pa će Amfilohije upotrebiti metaforu kako je Bog ta dva stuba savremenog hrišćanstva posejao u isto vreme na dva različita mesta.  Blum će kasnije postati mitropolit Ruske zagranične crkve u Londonu. Predavanje o kome je ovde reč bilo je pre Blumove smrti.

Tom prilikom Amfilohije će reći kako su na Golgoti postojala tri krsta, od kojih je samo onaj centralni, Hristov, bio krst nevinosti, dok su na ostala dva bili razapeti razbojnici. Jevanđelje svedoči, pričao je mitropolit da se jedan od razbojnika pokajao, jer je u Hristu prepoznao Spasitelja, dok je drugi hulio na Bogočoveka. Hristos je obećao pokajanom razbojniku da će prvi ući u raj.

Ti razbojnici, objasniće Amfilohije, predstavljaju celo čovečanstvo. Naš identitet je razbojnički, ne zbog toga što smo prekršili neke norme ili pravila ponašanja, već zbog toga što sudelujemo u paloj ljudskoj prirodi. I osuđeni smo na falš, hteli mi to ili ne. Razlika je samo u tome da li u Hristu vidimo Onog ko može da pobedi smrt ili samo nesrećnika koji trpi iste patnje kao i mi.

Dok sam u redu čekao za blagoslov, iza jedne nadasve osebujne cure i razmišljao o svojoj paloj prirodi, trgao me je glas novinara iz Miloševićevog RTS-a koji je pitao Amfilohija, citiram: “Da li je Kosovo - četvrti krst?”. Tu sam shvatio da neki ljudi prosto nisu talentovani za metafiziku.

Ono što ovde želim da naglasim jeste da se mitropolitu može mnogo toga zameriti. Iako sam član DS-a (od 2019), nemam sad neku istančanu građansku svest, kao recimo Goca Čomić i sl, pa da se zgražavam nad Amfilohijevim govorom na Đinđićevoj sahrani. Zameram mu što je odlikovao osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja za njegovu borbu pred Haškim tribunalom. Koga zanima, materijala ima do sutra. Ali nema potrebe za trošenjem vremena. Dovoljno je setiti se reči kardinala Rišelja koji je tvrdio da svakog autora može osuditi na smrt samo na osnovu par napisanih rečenica. Amfilohija bi mogao i sa jednom. I to izgovorenom.

U suštini, ovog crnogorskog mitropolita će naša istorija zapamtiti kao vladiku Nikolaja Velimirovića. Obojica su bili genijalni teolozi, podvižnici, poliglote, pesnici… I kontroverzne ličnost. Gde će biti pak Amfilohijevo mesto van istorije, u večnosti, odlučiće Onaj s centralnog krsta. Što se mene tiče, vazda će imati mesta u mom srcu.