БДЕЊЕ

Сећам се једног предавања учтивог професора Млинара о томе како хришћанство губи битку са савременом културом. Високог образовања, сеоског порекла и на своју руку религиозан, тај теолог није хтео да замагљује чињенице. Могао је, али понављам није хтео. Своју теорију је пред публику изнео обичним речима и крајње егзактно. Без патетике, без тражења изговора, без давања могућих решења и перспективе...У принципу, рекао је отприлике како су некадашња уметничка дела увек имала однос према оностраном, док данас то не важи.

„Водећи уметници ренесансе, третирани као противници хришћанства и обновитељи антике, оставили су нам у наслеђе Сикстинску капелу, Давида, Тајну вечеру и бројна друга дела чији су мотиви били у Светом Писму.“

„А данас је све од овог света?“ питам га након предавања, док с винским чашама у рукама необавезно ћаскамо поред Шведског стола у фоајеу виле „Гора“, где је професор Млинар одржао предавање.

„Углавном“,одговара ми.

„Има ли неко да вам се допада од савремених стваралаца?“

„Ларс фон Трир“, рекао је након кратког размишљања. „Гледао сам скоро Догвил.“

„И какви су вам утисци?“

„Тип није нормалан, али је одлично у том филму приказао самодовољност, отуђеност, суровост и што је од свега најгоре – равнодушност.“

„Равнодушност?! Зар није гора мржња?“

„Мржња је активан процес. Из деструкције нешто може да настане. Али из равнодушности – ништа сем смрти.“

Дуго ме је прогањала та идеја коју ми је у главу убацио професор Млинар. Не знам зашто? Можда ме је терала да се определим за два царства, а определити се увек је изазов. Можда је та идеја поларизације у мојој свести била потпомогнута размишљањем Меше Селимовића који је говорио како би модерни свет требало да гаји дијалог на темељима културних достигнућа, а не да религије користи као платформу. Та мисао ми је била уистину јако блиска, али с друге стране, никад нисам осетио толику аутентичност живота у уметности, као што ми се то десило у верском опиту. Или сусрету са обичним људима, који су без обзира на образовање, таленат, порекло или године, тежили неком бољем и лепшем свету од овог постојећег.

А онда сам схватио да свако време има своје митове и да је данашња култура само још један „актуелни мит.“ Не залазим у то да ли су приче цикличне, да ли се дешава вечно врећање истог, да ли су људи сличног старосног доба у различитим вековима на исти начин проживљавали емоције: прву љубав, рођење деце, неверство и издају, смрт ближњих, климакс, старење... Мислим да јесу. Савремени свет је само отупео од нагомиланих информација, али у суштини оно битно и даље има исту вредност. Оно нагомилано мора да се каналише или пусти низ воду. То нагомилано је наш производ, наш талог, наша култура...

Поменутог професора сам срео још само једном. И то случајно. Чекали смо ред за пљескавицу у Рузвелтовој. Није ме препознао. Пришао сам му и подсетио га на наше заједничко путовање од пре неколико година када смо обилазили косовске манастире, као и предавања које је одржао у вили „Гора“ и нашег каснијег разговора о Ларс фон Триру.

„Какви су вам студенти?“ питам га потом.

„Не знам шта да вам кажем“, говори тихо. „Знате, моји родитељи су земљорадници, сеју кукуруз у Војводини и сваки пут тој биљци дају свој труд, зној, време, прихрану, ђубриво... Понекад биљке убије град, али углавном роде. А ја? Губим веру у своју професију.“

„Зашто?“, питам га.

„Улажеш у нечије знање, образујеш младе људе сваки дан, сејеш из књига, прихрањујеш из личног искуства, и на крају не знаш да ли је то убио град, суша или је понео род.“

„Или су однеле птице.“

„Тачно тако.“

„Али онда би вера изгубила улогу кад бисмо имали егзактно знање“, приметио сам.

„Отприлике“, гласио је његов одговор. „Али би био и мање уморан.“

Свањавало је. Београд је леп кад свањава. Први трамваји су пролазили мимо нас, док смо стајали на улици са допола поједеним пљескавицама. И неиспавани од тегобе ноћног живота неосетно прелазили из стања пијанства у једно топло мамурно јутро налик Апокалипси.

ТРАУМА

Професор филозофије права на нашем факултету, господин Ненадовић био је стручњак за којим су плакали водећи светски универзитети, док се он, међутим, задовољио намештењем у овом нашем, покрајинском. Годинама је тврдоглаво одбијао и да преузме катедру у престоници, јер је, правдао се, навикао на мањи град и миран живот у равници.

Професор је био средњег раста, мршав, изразито пријатног гласа и благог погледа. Живео је као нежења у центру града са својим књигама и остацима стилског намештаја наслеђеним од некада богате ратарске породице чији је једини потомак био, као и са прашином коју би два пута месечно, уз пристојну новчану надокнаду, чистила госпођа Магдалена Кох, самохрана мајка и ћерка Ненадовићевог школског друга Роберта Коха, вуновлачара. Професор је одбио услугу да му госпођа Магдалена неки пут припреми ручак, јер је волео да се храни сам, углавном по ресторанима.

Својим стилом живота и понашањем професор је помало подсећао на Имануела Канта, кога је често и радо цитирао и на кога се угледао практикујући редовне шетње и елегантан стил одевања. Као и верност родном граду кога је с муком напуштао само кад је требало да иде на неки семинар или гостујућа предавања. А предавања нашег професора су била занимљива, иако су вукла на једноличност и монотонију. Захтевала су од слушалаца да се удубе у материју, што је и нормално за све оне који јуре факултетску диплому. На испитима је такође умело бити занимљиво, без обзира што је професор био захтеван и правичан. Мене је рецимо оборио кад сам први пут изашао код њега на полагање. Питао ме је, чини ми се нешто о односу златног правила и категоричког императива...

„Ја као човек...“, покушавао сам да импровизујем.

„Не, колега“, пресекао ме је, „не, ви као човек, већ ви као Имануел Кант.“

„Да, добро, ја као Имануел Кант“, промрмљао сам и почео да лупетам и извлачим из малог мозга неке небитне чињенице да би ме он благо погледао и тихо ми рекао: „Колега, молим вас, дођите на јесен.“

И ја сам изашао с испита с осећајем као да сам га положио, јер су незнање и дрскост незнања били на мојој страни, док је професоров однос, благ, али бескомпромисан, враћао ствари у лежиште и омогућавао мој будући напредак без осећаја кривице или страха. А и ко се може наљутити на човека који је само радио свој посао поштено и предано.

Оно што вам још нисам рекао о професору Ненадовићу јесте да је за време Другог светског рата преживео нацистички логор. Одведен је у рацији, године 1942. као илегалац младих комуниста, премда је био буржујско дете и противник револуције. У логору је дочекао Русе и крај рата. И вратио се у завичај уздигнуте главе.

Многи су се чудили како се то искуство, тешко и мрачно, није пуно одразило на живот младића који ће одмах након ослобођења, уз губитке ближњих, које је однео вихор рата, као и губитке имовине и других привилегија, које је однео вихор револуције, наставити сасвим нормално са започетим студијама насилно прекинутим на трећој години. А потом и дипломирати, магистрирати, докторирати и имати успешну универзитетску каријеру са безброј објављених радова по угледним светским часописима и уз генерације изведених студената којима је удахнуо и приближио правну науку као филозофски правац, а не трговачко цепидлачење, закерање и надгорњавање, чему су правници иначе склонији...

Многи од нас су се питали, и то са правом, како је живот у логору утицао на професора осим што му је открио зверску природу човека и лишио га непотребних обзира, манира и театралности. То што је нежења или што није волео да путује, сматрали смо, последице су такође тог горког искуства, али нам та теза није била богзна како одржива. Много је људи који нису рођени за брак или за скитњу...

И ко зна колико би тих нагађања и спекулација могло да се развија о људима који су били жртве великих пошасти да нам њихова смрт неке ствари не разјасни убедљиво и пластично. А професор ће умрети једног сунчаног пролећног дана, свега неколико седмица пред заслужену пензију, на клупи поред Дунава, обучен елегантно, са све шеширом борсалинои ешарпом око врата којом је штитио грло од назеба, и загледан негде далеко, у беспуће, према Карпатима.

У време професорове смрти, ја сам већ био промовисан у асистента на уставном праву, а од стране шефа катедре задужен да прегледам и попишем инвентар у Ненадовићевом кабинету на факултету, пошто је сву имовину покојник завештао управо тој институцији, изузев стана који је оставио тестаментом госпођи Магдалени Кох, самохраној мајци и ћерки свог школског друга Роберта Коха, вуновлачара. Шеф катедре ми је том приликом саопштио и вест да ћу кабинет професора Ненадовића затим ја преузети, што ме је, премда повод није био баш прикладан, посебно обрадовало.

Следеће недеље, након сахране и комеморације уприличене у част професора Ненадовића, како на факултету, тако и у Градској кући, дао сам се на посао. Кључеве од кабинета ми је предала теткица Дара након што је усисала тепих, обрисала прашину и проветрила просторију...

„Али се и даље нешто осећа“, рекла ми је. „Нека устајалост у ваздуху.“

„Вероватно од тешких књига“, приметио сам.

„Није“, исправила ме је. „То је мирис остарелих мушкараца у чијем животу није било места за жену.“

„Могуће“, сложио сам се. И замолио теткицу да ми остави нешто од средстава за чишћење и магичну крпу. Објаснио сам јој да ћу остатак посла одрадити сам.

„Како хоћеш“, одговорила ми је помало увређено.

Кад сам коначно испратио Дару из кабинета, почео сам да разгледам наслове књига и да се дивим литератури коју је професор Ненадовић поседовао. Била је на разним језицима. На зидовима су биле окачене две уметничке слике са јесењим пејсажима, а у фиокама прегршт папира, документи, скице предавања, научни радови...

Метални плакар, међутим, нисам могао одмах да отворим. Помислио сам да поново позовем Дару, али сам се одлучио да је боље да сам потражим кључ, пошто сам претпоставио да се сигурно налази негде у канцеларији. И заиста сам убрзо нашао свежањ кључева у фиоци од стола и почео да испробавам један по један, да би тек са последњим откључао врата и отворио их уз непријатну шкрипу. А кад сам завирио у тај плакар, налик великој војничкој касети, у стомаку сам осетио јак нагон за повраћањем. Дотрчао сам до прозора и почео да дишем дубоко остављајући иза својих леђа складиште у којем није било ничега осим скоро сто векни хлеба, од оних скоро свежих, преко бајатих до потпуно убуђалих.

Тај факат, непријатан, скоро језив, открио ми је да драги професор није успео да се избори са тешком траумом која му се очигледно десила у младости. Знао сам добро да је тај „сеф за хлеб“, имао за своје узрок глад тј. страх од глади коју је Ненадовић искусио у концентрационом логору као робијаш, али сам желео да верујем да је у његовим генима остало записано да као потомак ратара мора имати сопствени амбар, макар минијатуран и у металу, а у коме ће чувати плодове са њива, које му је револуционарна власт одузела након Другог светског рата. Кажем, желео сам да верујем, али ми то никако није полазило за руком...

ПРОЛАЗНОСТ

Професор Сулејман Сарач стајао је на углу Соколовићеве и Валтерове и припаљивао је шибицом цигарету. Пред пензијом је. Седа, лепо зачешљана коса, неговани бркови, оштра брада, стара три дана, и продорне плаве очи, говориле су о необичној појави дипломираног филозофа, кога су лагано трошили менталитет овдашњих људи и провинција. Стајао је мирно и као да је некога чекао, одсутно је вукао димове јаког дувана. Кожна јакна до испод паса га је чинила додатно стаменим, као да је реч о споменику, а не о човеку. Трошио је свој трећи брак са женом која је такође имала искуство развода. Њих двоје нису имали заједничку децу, док су она из претходних веза, како једном, тако и другом, уредно водила своје независне и успешне животе.

За професора су биле везане бројне анегдоте. Ретко образован, могао је на исту тему да прича поуздано и сигурно, без реда и правила. Коментари колега чије је знање било сумњиво и који се не би слагали са његовим излагањем завршио би кратком и ефикасном молбом, која би отприлике гласила овако:

„Молим те, одјеби!“

Говорило се да има мађарске и француске крви у себи и да је, као студент, свој љубавни живот обогатио авантуром са данас познатом престоничком глумицом. Ако би га неко питао да ли је то тачно, професор би, помало љутито одговорио контрапитањем:

„А што се то тебе па тиче мој интимни и љубавни живот?“

И тим одговором би још више своју ионако загонетну личност учинио загонетнијом.

Пришао сам му и поздравио сам га. Обрадовао се кад ме је видео. Волео је и мене и моју сестру Веру, док је са мојим ујаком Зораном био дугогодишњи пријатељ и исписник.

„Како сте професоре?“ поздрављам га.

„Добро је“, каже ми.

И после уобичајене размене информација о свакодневици, питам га да ли се радује пензији, у коју би требало да иде за два до три месеца.

„Једва чекам“, одговара ми.

„Је ли вам брзо прошао радни век?“

„Не знам шта да ти кажем“, говори професор. „Знаш, има оних познатих фраза примерених таквим тренуцима, кад цео живот можеш да објасниш тако што ћеш рећи да је све било као да си на једна врата ушао, а на друга изашао.“

„И ви имате такав утисак?“, интересујем се.

„Рецимо да је такав, међутим један други је још јачи.“

„Који?“ питам са помало непримереним интересовањем. И добијем одговор који ме чини потпуно задовољним:

„Знаш“, каже ми док баца пикавац на асфалт и гази га ногом, „мој утисак је да би све исто овако било и да ништа не би недостајало на овом свету, да се у њему није родио и свој живот проживео просветни радник пред пензијом Сулејман Сарач.“