Ne prosipaj mrve sa stola. Ne piši po zidu. Ne gazi travu. Pazi da ne polomiš vazu ili lutku. Pazi da ne prospeš vodu van kade dok se kupaš… i tako u nedogled.

Pa najbolje je da sedim na jednom mestu i rastem dok dovoljno ne odrastem da znam kako o svemu da vodim računa, ali…tada kada budem znala šta ću sa čim, više mi neće biti važno, a možda me uopšte više i ne bude interesovalo.

U našoj porodici i nije bilo mnogo “Nemoj” i “Pazi”, samo zbog toga što je moja nana, inače veliki autoritet za moju majku u jednoj rečenici sve objasnila. Nana nije mnogo govorila, retko se ljutila na moju mamu i ujaka i zato su oni stalno govorili da je bila veći autoritet od dede koji je bio prilična prznica. Mama je često govorila da nana kad se naljuti i kad ti kaže nemoj, znači da je stvarno važno i pogled na njenom licu te obavezivao da je nikako ne razočaraš. Dakle, nana je razlikovala bitno od nebitnog, u životu inače, a naročito u vaspitanju dece.

Bilo je leto. Ja, jako mala sa kosom boje sunca, u beloj haljinici, sa mamom sam krenula u posetu nani i dedi. Za razliku od nas, nana i deda su živeli u kući sa velikim dvorištem i predivnim žardinjerama sa cvećem. Deda je bio jako spretan čovek i umeo je svojim rukama da napravi svakakve predmete. Meni su se tada jako dopale žardinjere napravljene od automobilske gume, isečene na takav način da formiraju izgled cveta, a deda ih je dodatno obojio u žuto da liče na suncokret. Bilo je nekoliko takvih “suncokreta” koji su predivno izgledali na ogromnoj zelenoj livadi, a dodatno su ih ulepšavali bokori raznobojnog cveća: lepi Jova, minđušice, begonije i još mnoge druge.

Čim sam videla to šarenilo boja, kao i svako dete potrčala sam ka njemu i besomučno počela da ga čupam rukama iz sve snage, a zatim ga mirisala i posmatrala sa divljenjem. Međutim, kada je moja mama to videla, kao i svaki roditelj, gledajući da se nešto što je raslo i uzgajano mesecima u trenutku uništi, uvela me u kuću i počela da mi objašnjava kako to nije lepo ponašanje. Moja nana je sve to saslušala, a onda mirnim tonom i vrlo kratko, sa neverovatnom mudrošću i autoritetom u glasu rekla:

Pusti je, pa jedino tako će zavoleti cveće.

Tako je i bilo. I dan danas volim cveće i volim prirodu i volim sve ono sa čim sam se kao mala družila, što sam možda nehotice slomila, ali sam ga osetila, prevrtala, ljubila, jednostavno bilo je deo mog života, a ne samo stvar koju posmatram sa strane.

To je nešto što je moja mama zapamtila i vrlo često pominjala, a poslednji put je to pomenula kada sam u nekim tinejdžerskim danima, oduševljena njenim novim parfemom, igrajući se i prskajući se, polomila isti prosuvši sve na njenu garderobu. U tom trenutku sam pomislila da bih ja svoje dete da tako nešto uradi ne samo nagrdila već i istukla. Prišla sam sva uznemirena mami i rekla:

Mama ja sam nešto uradila zbog čega treba da me istučeš. Razbila sam ti novi parfem i sve prosula na tvoje stvari.

Ona me samo pogledala i rekla:

Pa to su samo stvari, kupićemo ih, važno je da se nisi povredila.”

Nasmejala se i ispričala ponovo priču o nani i cveću. Bila sam tako srećna što nikad nisam imala strah da mama neće razumeti ako nešto loše uradim. Znala sam da će razumeti. Uvek je razumela. Baš tako je razumela i mnogo kasnije jako veliki problem koji je moj brat napravio, ali je sekirajući se za njega i strahujući da li će se on psihiči izboriti sa svojim problemom rekla:

Zna on da je pogrešio, ne treba još ja da ga dodatno podsećam.

I tada je rekla, da joj je isto to jednom nana rekla, kada je moj ujak, tada tinejdžer napravio problem. I ko zna šta bi bilo da mom bratu mama nije uvek bila podrška u neprilici i da mojoj mami nana nije bila pravi uzor u vaspitanju dece.

Nedavno sam ugledala predivnu fotografiju oca koja si se u travi valja sa sinovima, a iznad je pisalo: Jednom smo se tata, brat i ja igrali u travi, kada je mama izašla i doviknula: Ne gazite tu travu. A moj otac je odgovorio: Mi ne gajimo travu, već sinove.

Eh, kada bi svi roditelji tako razmišljali.