Битовик је самац. Пре њега додуше стоји Хоџина стијена, али сумњам да између њих има нешто. Највећи међу брдима око Златара, постојано обитава подно варошке чаршије и мудро вас посматра сваког боговетног дана. Он целокупном пејзажу заласка сунца даје озбиљност, а некако и вас позива да се унормалите и стојите постојано, као што то бивша нам химна и налаже. Спазите га са разних страна варошке долине и шире, јер је стамен, огроман и величанствен, па често послужи и као оријентир. Нисмо истраживали порекло његовог имена, али смо знали да кум није погрешио и да сазвучје гласовног склопа одговара његовој грандиозној појави и то нам је било довољно. Отуд је још веће неразумевање наше помисли да ћемо са њим лако, да ћемо га обићи за једно поподне. Шта је то, 7-8 км, у вр' главе 10 (км), и одозго толико- очас посла. Ал' Битовик је стари лисац, па се зна некад заогрнути маглом и спавати у њој до подне, па га ви тражите! Нађосмо га ми, од кафане 'Луг', после 2-3 сата шетње, уз помоћ пријатеља. Све је лакше кад немате магле и када видите врх Битовика, па одаберете којом ћете козјом стазом до њега. Путем је нешто даље, али излазите на врх свакако. А и магла се подигне утом. На врху је некад био један релеј, данас их има више. Битовик је изашао у сусрет нашим модерним потребама и дозволио да на својој глави има пар тих црвених скаламерија. Изгледа симпатично и са њима. Пола врха је у шуми и литици, одакле су бистричка деца некад бацала камење да виде хоће ли стићи до села. А друга половина је у травама и ливадама. Са места одакле се Варош види најлепше, те траве миомиришу. Поглед је видиковачки. Срећом, без видиковца. Ливада само, са ниским дрвећем поред. У близини имате кознакадашњу, рустичну поставку стола и клупа и ложишта за ватру, где скувасмо кафу. Док пописмо кафу и пиво код Битовика у гостима, изненадисмо се колико су велики погони "Златарпласта", како су питоми Дражевићи и Бистрица и како је Варош далека и мала у очима Битовика. Са друге стране видите и делове комшијског Пријепоља са којим ваљда делимо Битовик. (Али верујемо да он више воли Варош. :) ) Неки мајстори који су чепркали по релејима нешто тог дана имали су сигурно бољи поглед одозго, али сумњам да их је то интересовало. Када је скроз ведро, сигурно ћете видети и црногорске и златиборске масиве. Ми смо их назрели делимично због неког сивила у ваздуху тога дана. Са свим тим планинама Битовик пије кафу сваког јутра. Нама је посветио ту поподневну и високо му хвала на томе. Силазак је увек стреснији од пентрања, јер вам тад ноге клецају и идете као на штулама. Још ако набасате на неку шуму или шибље као што ми то некако увек умемо, појавите се у селу зајапурени, рашчупани и смућени, па није ни чудо што некад приметите и неки подозрив поглед мештана. Но када од куће у ситан мрак опет видите да вас Битовик чува, спокојно можете заспати.
Златарски Декамерон, дан десети: Битовик
Prethodno objavljeni članci
Протест просветних радника
dec. 01, 2022 | 4 min read
Посао просветног радника данас у нашој држави спада у ред најпотцењенијих занимања. О томе не сведочи само плата, која је испод републичког просека, већ и чињеница да се међу грађанима Србије учврстила предрасуда да свако може да се бави овим послом.