САМОЋА

Питао сам се ко је тај човек. Његова појава је била фасцинантна. Као да је дошао из неког старог мита и потпуно погубљен лутао улицама. Имао је велику проћелаву главу неприродно накалемљену на мало и крхко тело. Кошчате јагодице, буљаве очи, танак нос. Ближио се шездесетим. И увек је шетао сам. Сретао сам га по различитим деловима града, у различито време. Погрбљен, спор, тужан. Као пуж голаћ. Сумњам и да се женио. Верујем да је волео алкохол. Можда је био копиле. Или недоношче. Претпостављао сам да није успео да заврши средњу школу.

Често сам га посматрао са свог прозора, док је ишао из правца Крчагова ка Доварју. Неретко, када бих опет погледао кроз прозор, човечуљак би се враћао из супротног смера. Понекад је стајао испред моје зграде и некога звао телефоном. Дуго би причао. И за то време, прелазио са једне на другу страну улице. Кад би завршио разговор, није знао где ће се упути. Као да му је свеједно. Неодређено је гледао у свим расположивим правцима и онда би изабрао један, крајње насумично. Бар је такав утисак остављао.

Осећао сам и да је у њему похрањена сва усамљеност овог света. Замишљао сам његовог најбољег пријатеља, његову родбину, његове родитеље, његову животну љубав. Интересовало ме је и за коју партију гласа и за који клуб навија, које новине чита, воли ли филмове, гледа ли ТВ Слагалицу, онанише ли.

Нисам хтео никога да питам ко је он, уствари. Одговор сам тражио од самог себе. Веровао сам да је задатак писца да таквим ликовима подари успомену. Да наслути интиму једне љуштуре и кад је наслути, да је уобличи и конзервира у некој прихватљивој форми и садржају. Хтео сам да одрадим тај посао на основу своје маште и датог „феномена“. Једино што ми је можда недостајало јесте да чујем глас усамљеног шетача и да на основу тог податка, веома важног, конструишем целу једну причу. Јер глас је битан. Глас носи Логос.

Али случај је ствар удесио на потпуно другачији начин. Враћајући се једног дана кући са Златибора, у ауту који је возио мој школски друг, видео сам усамљеног шетача у близини Беле Земље, како гологлав и успорен, корача по киши у супротном смеру од нас. И изненађен, упитао сам свог пријатеља, да ли зна ко је тај човек.

„Некада је радио у кланици, као касапин.“

Ништа га више нисам питао.

„Зашто питаш?“ рекао је мој ортак, док је савијао волан у следећој кривини.

„Онако“, одговорио сам. „Мислио сам да је неко други.“

„Касапин, касапин. А од када је кланица затворене, не знам шта ради...“

Затим је мој друг наставио да прича о неуспелој приватизацији кланице и о њеном потенцијалу, помињао је како држава нема стратегију и не помаже сељаке, убеђује ме да би на пашњацима западне Србије могло да се одгаји толико стоке да хранимо целу Европу... Али кроз моје мисли су само летеле слике телади које је човечуљак клао и транжирао. И које му сад, плашио сам се да поверујем у то, када је усамљен и напуштен, уредно долазе у сан и тако му се свете за поштено одрaђени посао.

СМРТ У ВРТУ

Кућа му се налазила изнад магистрале. Окућница му се наслањала на шуму, ту на јужној страни града. Запослио се као младић, одмах после Другог светског рата у фабрици текстила. Убрзо је обелео од туберкулозе и отишао у пензију. Посветио се пољопривреди. И вери. Био је звонар у нашем храму Свете Тројице.

Плашио сам се тог човека. Био сам дечак и играо се испред зграде када би он пролазио с имања носећи у шаторском крилу траву за свог коња. Онда би се јавио мојој мајци која је чувала брата и мене и питао да ли слушамо. Кад би она рекла истину тј. да не слушамо, он би онда вадио из шаторског крила срп и говорио:

„Морају да слушају, иначе ће да ради сабља.“

Та магловита слика из детињства, за клинца свакако језива и несвакидашња, није оставила трауму у мом животу. И то из два разлога. Први је, јер сам мало касније почео да се дружим с његовим унуком Николом, који ми је и данас веома драг и добар пријатељ. Други, јер је једном, кад сам био тинејџер, дошао на врата нашег стана и питао да ли може свештеник да освети водицу. Био је васкршњи пост, а ја сам у стану. Рекао сам да може. Поп Деливоје је дошао, очитао шта је требало, поразговарао са мном, дао ми крст и икону и рекао да понекад дођем у храм на молитву. Мислим да сам тог дана врбован за верника, јер се небо, плаво и лако, уселио у наш комунистички стан.

Јутрос ме је пробудила галама. Мајка је, несигурна у своју диоптрију, звала брата да дође до прозора и види да ли је звонар пао у својој башти. Или је реч о неком комаду одеће. Баченом капуту. Не, био је то ипак човек. Мајка је стрчала низ степенице, и комшији аутомеханичару пренела вест, а он је, право из канала, отрчао до својих кућних пријатеља. Пробудио је звонаревог сина и унука, сви су се попели заједно до врта и нашли старца како лежи изнад леје лука, поред мотике којом је ископао пет шест кућица за кромпир. Звали су хитну. Било је касно...

Звонарев коњ, осећајући да је његов газда умро, током целог дана није пасао траву.

ЧЕЖЊА

Не могу тачно да се сетим када се тај релативно млади брачни пар из Босне доселио у кућу господина Жупанског. Оног господина што је погинуо у саобраћајној несрећи негде средином осамдесетих на путу за Меленце. Знам само да су од сина покојника, који је живео у Новом Саду, купили доњи спрат и један део дворишта.

Муж и жена су радили у фирми која је пословала добро и у кризним годинама. Новац који би им претекао улагали су у реновирање свог дела куће. Модернизација је допринела удобности и видно нарушила патину грађевине. Али то више ником није сметало. Егзистенцијалне потребе су у то доба безрезервно игнорисале естетске вредности.

Деце нису имали. Имали су два пса. За нас суседе – две џукеле. Нико није жудео за лавежом. Пси су реметили стерилност и тишину улице на коју смо деценијама били навикнути.

После средње школе сам напустио родни град и оставио комшије на прагу четрдесетих. Изгубио сам их из вида, као што се губи и нестаје све оно што је подређено закону пролазности и случаја.

Вратио сам се после петнаест година. Променио сам се. Живот ме је променио и обогатио за искуство студирања у Будимпешти и десетогодишњег рада на градилиштима широм Русије. И та промена је била неминовна.

Време је променило и суседе. Једнолични живот у Зрењанину их је учинио споријим и мекшим. Били су и даље солидног изгледа. Уз то и материјално обезбеђени и потпуно уклопљени у живот наше улице.

Кад би прошао поред њиховог дворишта, а они се ту затекли, увек сам им се јављао. Обично би седели на металној љуљашци, пили кафу или чај и причали са гостима. Отпоздрављали су ми љубазно и уљудно, али никад претерано блиско. Можда због тога што су осетили да ипак негде потајно, као Лала и староседелац у кварту, још нисам аминовао њихову асимилацију.

Мој однос према тој двочланој породици се променио оног тренутка када сам сазнао да је жена озбиљно болесна. Усрдније сам им се јављао. Али канцер је метастазирао за мање од два месеца и госпође више није било. Памтим умрлице на бандерама, поворку, неке рођаке које су долазили у њихово двориште, кишу...

Све је то утицало на мене да пратим, као Хичкоков јунак са свог прозора, како теку земаљски дани мог суседа. Да ли ће прерана смрт жене са којом није оставио потомство утицати да и он увене брзо или ће наћи у себи снаге да се избори са губитком и самоћом?

Сусед је брзо почео да стари. Или је доста старије изгледао због браде коју је носио као знак жалости. Редовно су га посећивали пријатељи из фирме. Неке жене су му доносиле и храну.

Међутим, обавезе су га одвајале од туге. Морао је да се врати на посао, ишао је у риболов на Тамиш или Тису, наново је мењао ограду око дворишта. Често је шетао. Виђао сам га како иде са пријатељима и разговара о политици, спорту, локалним проблемима... Увек одмерен и тих. Питао сам се да ли ће се можда ускоро оженити. Ако би нашао довољно младу жену могао би оставити потомство иза себе...То би било баш занимљива тема за локалне хроничаре, трачаре и људе који живе од туђих судбина.

Али једне топле априлске вечери, око девет сати, док сам журио на пијанку са другарима из бивше грађевинске фирме, прошао сам поред суседове куће. Стајао је на сред дворишта. Хтео сам да му се јавим, али сам одустао. Ионако ме не би приметио, јер је комшија дуго и стрпљиво гледао у звезде. Изгледао је као споменик народном хероју. Гледао је и вероватно, опијен чежњом и пролећем које је неминовно долазило, тражио у сазвежђима лик покојне жене... То му се могло прочитати са лица. То је било тако јасно и извесно да би све друго било обична лаж.