Често и радо сам одлазила горе док је у манастиру на Воденој пољани био монах Гаврило. Знао је он и те како добро да вам у пола сата представи и разјасни цео живот, а у њему и Водену пољану- прилично  пријемчив и леп предео подно Златара.

-Јесте ли то оздо, или с' асфалта?

(До Водене пољане можете доћи пречицом, кроз шуму од цркве на Златару, или наоколо, џадом за Сјеницу, па код путоказа десно.)

-Има ли ко у шумарској кући, код воде? Долазило јуче, димиле се доље јагњеће бригаде, и овде дође неке ђеце после...

(Шумарска кућа је одавно ту, усред шуме, подсећа на мањи хотел са лепим двориштем, и чини Водену пољану препознатљивом. Она зна некад бити и састајалиште црних лимузина са затамњеним стаклима и таблицама ко зна којих градова.Мало повише ње стоји амбијентална чесма посвећена борцима Другог светског рата, где се некад вашаровало. Код шумарске куће и чесме данас свраћају сви, предахну, сликају се, обрну и неки роштиљ, попију пиво- обнављају вашариште на неки свој начин, тачније.)

-Ајте мало у манастир, док ја скувам кафу...

(Манастир је никао 2010. године као метох манастира Милешеве. Сама црква је мала, дрвена, тек за двадесетак људи, али са великим конаком уз њу и још лепшим зеленим простором около. Смењивало се  ту доста монаха који нису баш могли да се ухвате у коштац са зимом подно самог Златара. Посвећен је лекарима и видарима Светом Козми и Дамјану, па се о.Гаврило некако природно уклопио у причу и имао све могуће траве и травке златарске и несебично их даривао.)

-Што имам сииир, са биљем разним, 'вамо горе сам се изломето синоћ док нисам догно козе у шталу, учини ми се да виђех вука, па сјаргасмо, брже ја но оне!)

(Гаврило је чувао и стоку манастирску по пољани и око ње, често и причао са њом,  и упознао тај део Златара прилично добро. А златарски сир са биљем је правио још боље! И њега је делио народу.)

-Било људи на литургији, 'нако, таман да се Богу одужимо за ово каве и ракије што нам даде. Има сад људи по шуми више но у цркви!

(И имало је! Данас туристи, а и Варошани, воле изаћи на Водену пољану, поседети поред чесме, обићи манастир и заћи у околину, брати боровнице и печурке, или просто лутати.)

-Ма које, па кад да сиђем кад сам и молитвеник, и ложач, и сточар, и цвећар, и конобар, и травар, и кувар, и деда, и све ?! У Варош?! Па то се изопачило доље по тим варошима, па то не зна ни шта 'оће, и онда дође овде да тражи печурке тобоже!

(Ако се по варошима и изопачило, у здравим и свежим шумама и пропланцима  по Воденој пољани ће се разопачити, то је сигурно!)

Ми смо овога коронарнога лета кафу и ракију попили без монаха Гаврила, недалеко од манастира, на месту где је некад била  вила старих Борисављевића, па у њеном дворишту. Замишљали живот Борисављевића и виле, вратили се асфалтом кроз бескрајну шуму чечара и уживали у погледима на далеке планине (да ли Голије и Сињајевине?)...

Када изађете из те шуме, обавезно мало тише, да вас не примете огромна пашчад која су пуштена однекуд и лутају шумом.

Ако већ изађете на Водену пољану, идите и до неког врха Златара у близини (Голог брда или Велике кршеве) и оставите каменчић на камен, или неко сведочанство да сте били. А онда би штета било и да се не помолите Богу ту, где сте макар мало ближи Његовим небесима.