НЕМОЋ

Памтим га овако:

Испред сеоске задруге где су мештани у вечерњим сатима након напорног посла у ливади или шуми, лагано свлачили у грло хладни садржај пивских боца, он је седео са мојим ујаком Милијом мало подаље од гомиле, на једној скрајнутој клупи, и тупо ударао ишараним штапом о суво тло. Одавно је прешао осамдесету, али се још држао добро. Смео би да се потуче и са дупло млађим, само ако би неко био довољно глуп или безобразан да, рачунајући на старчев понос и темперамент, на тако нешто и пристане. А није пуно ни требало да се у гомили нађе такав карактер, посебно међу онима који су користећи старчеву доброту, усамљеност и повремене посете алцхајмера, узимали од њега нешто новца на зајам и никад му га нису враћали.

Испред задруге је по прашњавом макадаму и у пуној брзини прошао ауто у коме су била два сеоска момка. Они летње вечери проводе у кафани на магистрали, а не међу обичним сељацима, надајући се флерту или само бленући у престоничке цуре на пропутовању, а које су пијући кафе, зимогрожљиве и нежне, чекале да се заврши пауза у нашој месној заједници и да аутобус крене пут мора.

„Одоше у штету“, огласио се старац.

Затим се замислио, па рекао и ово: „Сад је лако, а некад није било. Дигне ти се кита, сметови до грла, а ти мораш преко планине у швалерацију.“

Ујак је укосио леву руку и шаком се ослањао на ногу више колена, док је у десној руци држао цигарету и вукао дубоке димове. И лењо аминовао шта год је старац причао. У другој гомили се чула галама, праћена гуркањем и посмехом. Слутећи о чему је реч, старац је наставио да говори јачим, али уједно и дрхтавијим гласом.

„Да немаш, Милија, случајно метака седмице?“ питао је ујака.

„Немам“, одговарио му је ујак. И не мењајући своју пређашњу позу питао је старца: „А што ће ти?“

„Оматорио сам“, одговарио је старац споро, уз уздах, па потом брзо додао: „А морам да побијем нека говна.“

У том тренутку се са друге клупе чуо још гласнији смех, док је сутон постао за ноту тамнији. После тога завладала је тишина у којој се чуо само хор зрикавац и један ћук. Као и оловка трговца, док је педантно изводио завршни рачун за тај дан. И који је убрзо, након завршеног посла, рекао присутнима:

„Људи, враћајте амбалажу и разилазите се, доста је за данас.“

И ми се разилазимо.

Ујак и ја скрећемо ка нашем засеоку, док се старац, споро пење уз брежуљак ка својој кући, у којој одавно живи сам, као дух заборављен у некој древној причи.

ДОБРОТА

„Да ти знаш само како је то добар човек?“, почиње причу стари чобанин, док наслоњен на тољагу, преко свог стада оваца које пасе на ливади, гледа у велику и белу кућу која се уздиже изнад стене, а на супротној страни реке. „Мени послао бокс дувана. Дошала његова ћерка на мотору и рече ми: Ово ти тата оправио.“

Затим направи паузу извлачећи из џепа сакоа којим је огрнут меко паковање нишке Дрине. Док пали цигарету наставља: „Има предузеће у Новом Саду.“

„Чуо сам.“

„И жена му има предузеће.“

„Нормално.“

„Старија ћерка - предузеће.“

„Очекивано.“

„Ова млађа што ми је донела цигаре, нема још.“

„Имаће и онa“, кажем.

„Не знаш ти где тај човек све нема куће. У Новом Саду му је све на дугме. Има још станове по Београду и вилу на мору. Овде на Златибору, као што видиш, има целу палату. Ноћу, кад упали светла, сија му ко Истанбул.“

„Слажем се“, потврђујем.

„Подигао је кућу и брату. И обема сестрама. А колико је само ваљао овом нашем народу овуда, да ти знаш! Саградио пут кроза село, а мештанима није дао ни динар да плате. Све сам платио. Још и дневнице рачунао, ако се који дохватио лопате.“

„Свака му част.“

„И сваки дан – јагње с ражња, а о пићу да ти и не говорим.“

„Шта рећи“, додајем.

„И воду им је довео. Чак из пизде материне.“

Старац затим повуче дубок дим, пропусти га кроз плућа, па настави своју причу, једнако гледајући у вилу с друге стране реке.

„А кад је ишао у школу за Љубиш, прође поред моје куће – бос и го. Хлеба није имо да једе. Мучио се ко пашче.“

„Многи су тако почели“, примећујем. „Па заимали.“

„У Хрватску је отишао у војску. И тамо се запослио и оженио. Купио плац близу Осјека. Мислио кућу да прави. Али се зарати...“

„Рат ником добра није донео“, рекох тек да нешто кажем.

„Њему јесте“, исправи ме старац. „Он ти се тада и обогатио. Причају људи од образа да је ратујући по Посавини с Аркановим Тигровима пун гепек марака догн'о у Србију.“

Затим повуче још један дим и баци пикавац у зелену траву с које још није спала роса.

И поче да дозива овце по именима.

ШЕЋЕР

Мила је умрла у деведесетој години живота и оставила иза себе бројно потомство. Мало јој је недостајало да види и унуке својих унука, али је за ту срећу требало свега пар месеци, пошто јој је праунука била увелико трудна, кад је она склопила очи и душу предала Богу.

Док смо чекали да је потомци изнесу из родне куће и преселе у вечну, разговарали смо о њеном животу. Закључили смо да је био тежак, као што је тежак живот скоро свим сеоским женама, али да је опет био и богат и леп, посебно кад се доживи дубока и смислена старост.

„Умела је да да себи одушак и попије чашу вину“, говорила је једна снаја.

„Али никад превише“, рекла би прва комшиница.

„Била је одмерена у свему“, закључила би трећа саговорница.

Кад су је изнели и понели ка гробљу, уз косу, комшија Мрки Вук и ја смо били последњи у пратњи. И газили смо већ изгажени и плитки мартовски снег, претварајући га још више у блато. Обојица смо били тешки преко сто килограма и док смо ишли тако у пару, били смо слични расним воловима, чије је кретање споро, али уравнотежено и сигурно.

Након што смо упокојили Милу, ослушали опело и беседу и појели и попили шта је требало за њену душу, Мрки Вук и ја смо се исто тако спорим корацима враћали низ косу ка главном путу. И застали на тренутак, загледани у снежне врхове Муртенице, удишући зрак који је до нас допирао ношен ветром. Ветром је до нас допирао и неминовни долазак пролећа и то се дало веома лепо осетити. И пре него што ћемо наставити кретање, мој пријатељ је, имајући у виду ширу слику о животу покојнице, њен спокојан крај, као и целокупну ситуацију на планети, рекао мирним и дубоким гласом:

„Сахрана је била ко шећер.“