Радоиња је лепа. Спрам осталих брдовитих и валовитих села око Вароши,она мирно обитава у заравни попут свих монотоних војвођанских села; у оној заравни  где ће се некад господин Урош Немањић обрадовати после бањања у Прибоју, кад му је нестало краста са лица, па ће се и цело село од тог радовања прозвати Радоиња.  Сви који је познају, кажу да је ту требало утврђивати Варош, на месту негдашње жупе Радохне. (Како бих онда са прозора ашиковала са Златаром сваког дана?)

До Радоиње смо преко Вионика, па на Велагину чесму и Тикву, па преко неког поља и потока (безбели!), па низ Каменицу, па у Лековиће и село. Овога пута и мачку Видосаву поведосмо са нама еда ли је како удамо, те постане госпођа мачка.

Но, продужисмо лепотицу Радоињу и зађосмо јој код комшија, у Сеништа. Најпре наиђосмо на још једну чудну шуму за коју сам опет убеђена да је станиште вилењака. Из ње право на манастир Јању који се издаје за ону "цркву Јању у Староме Влаху", али то у ствари, према казивањима М.Савића у "Епској Србији", и није баш. Ал' ето, овај обновљени манастир стоји на месту старе богомоље и везује уз себе све оне приче о девојци Јањи и стени са које се она бацила или није...Углавном, мачка Видосава је по сопственом хтењу и без присиле изразила жељу да ту и остане и ми смо уместо амииин рекли мњаууу, те је тако и било.

За даљи пут као навигацију користили смо једног рођака, чији корени сежу одавде, па зна крај као џеп. Да није тако, ми бисмо до средњовековног  утврђења Клак лутали бар једно сат вакта, као и свих осталих пута кад се губисмо по шумама. Овако нам је показао и путеве, и ливаде, и ограде, и забране, па и навео на козју стазицу до самог града. Кад смо се некако исплажених језичина успентрали по опасној стазици, поглед је платио цех! Сем погледом на Увац и палетом зеленила около, одушевили смо се и читавим градом који како-тако траје, упркос томе што ту вероватно нико никада није уложио ни труда ни рада на заштити тврђаве. Лепо видите и зидине и место старе куле и читав један живот који се можда ту одвијао , а сада зараста. Упознасмо на вр' града и дрво клен, чувара ових зидина. Силазак је био трауматичан, јербо Ивица и Марица нису бацали мрвице уздајући се у памћење које је испарило по целодневном пешачењу по сунцу. Потрефисмо на једвите јаде, те се клецајућих колена довукосмо до Увца некако. Увац је сјајан младић притом. Има лепу боју тим крајем и тихо рони брег, поскакујући покаткад песничким заносом.

Наравно да смо морали свратити код рођака на имање  недалеко одатле, и ту провести још који сат у селу Сеништа, поред Увца, уверивши се у гостољубље мештана и чари ракије нановаче.

Касније, у повратку до Радоиње, док нас је хватала ноћ, приметисмо и с(иј)ена у Сеништима, по којима је ваљда и такво име, прођосмо и поред старог крста одакле су кретале крстоноше и уживасмо у сумрачастим побрђима у даљини. Код бране, први пут затекосмо Радоињско језеро ноћу. Уз мешање жагора омладине која тамо би и гласне музике кафића у коме завршисмо обилазак, наздрависмо богомданом дану.

Нешто касније, одсјај расвете и покојег светла у мирном језеру подсети нас да можда заиста постоји и нека језерска бонаца. Овдашњи мештани, а и љубитељи радоињског језера, цео овај језерски предео називају рајем, па пре небеског, ваља проходити и овим- земаљским.