ПРЕЗИР

Тип је папарацо. Уметничко име му је Јастреб. Има преко педесет година. Мршав, сув, без неколико зуба.  Стално носи качкет. Вероватно ћелави. Кожне панталоне су му заштитни знак. И цигарета у дну доње усне. Код нас у редакцију свраћа бар једном месечно. Продаје фотографије.

Кад би завршио посао са уредницима, седао би у бифе. И окружен младим новинарима препричавао би догађаје из ноћног живота престонице. У свим тим дешавањима, он је некако увек испадао главна звезда. Тако се и понашао.

У мимоходу сам ухватио неколико његових реченица, што ми је било сасвим довољно да конструишем у мислима слику о каквом је лику реч. И да никад не пожелим да будем у његовом друштву. Јер папарацо би се углавном острвио на људе који су „у његов родни град дошли са њиве“, а ја сам био један од тих.

Друга мета би му биле славне личности, чија обезбеђења су га неколико пута тукла. Или му бар ломила фотоапарате, јер је „упуцао селебритија“ у некој компромитујућој ситуацији.

Једном је причао како је водио једног неискусног политичара у ноћни провод и како се шокирао кад је тај „тенкре“ кренуо у дискотеку са оделом и краватом.

„Морао сам да га одвучем до свог гепека и да му дам неке фармерке и мајицу. Кажем му, сине, тако никад нећеш смувати рибу“, причао је.

Други пут, како је утицао на самопоуздање познате манекенке док је била на почетку каријере:

„Убедио сам је да се скине гола пред мојим објективом“, рекао је. И загонетно се насмешио.

Трећи пут како је коцкао са Лепом Лукић.

Млади новинари би те приче гутали, а Јастреб их је само сипао из рукава све док га госпођа Биља, пунија и добронамерна угоститељка пред пензијом, не би питала: „Миле, шта ћеш попити?“ Она га је знала из неког „претходног живота“ и није га ословљавала по птици-грабљивици, већ надимком изведеном из његовог правог имена. То га је страшно нервирало, али с обзиром да пиће није плаћао, трпео је то - „Миле“.

На тетку Биљу се није могао наљутити и због тога, јер му је управо она најчешће правила друштво кад се забоде за шанком. Старији новинари су га избегавали, а они млађи, који још нису провалили Јастреба и којима су биле занимљиве његове приче, по правилу је чекао неки теренски задатак примерен приправницима.

Једном приликом, а после неког напорног интервијуа који сам радио са групом преварених купаца станова на периферији града, затекао сам за шанком само Јастреба. Ушао је мало пре мене у бифе, погрбљен и тужан.

„Шта је било?“ питала га је тетка Биља. „Шта си покисао?“

„Раскинуо сам са девојком“, рекао је с уздахом.

„Нисам знала ни да је имаш“, казала је шанкерица бришући чаше. „Која је сад у питању?“

„Најбоља ортакиња моје ћерке“, одговорио је Јастреб.

„Молим?!“

„Пази, малу знам од детињства, дружи се са мојом Леом још од вртића, али ми смо се смували кад јој је било двадесет и пет.“

„А теби педесет и пет“, приметила је Биља. „Шта ти је на то рекла ћерка?“

„У почетку је мало драмила, али је убрзо прихватила реалност“, рекао је Јастреб. „Нисам је то васпитавао као малограђанку...“

„Колико сте били у вези?“, наставља знатижељно шанкерица.

„Три месеца.“

„Три месеца и раскинули?“

„Управо тако.“

„И сад ти жао?“

„Па јесте“, казао је. „Супер смо се капирали.“

„Не треба да ти буде жао, Миле“, „утешила“ га је прекаљена угоститељка и додала: „Али си за жаљење!“

Ја сам пролазио поред шанка у том тренутку и насмејао сам се несвесно. Убрзо сам ухватио Јастребов презрив поглед у мом правцу. Мора да му у том тренутку нисам деловао добронамерно, ни симпатично...

Он мени тако није деловао никад.

ПОСАО

„Имам другарицу за тебе“, каже ми пријатељ.

Прво што ми пада на памет јесте да га питам какве има сисе, али уклапам се у шаблон, како не би обесмислио његову добру намеру.

„Је ли лепа?“

„Јесте.“

„Је ли образована?“

„Јесте.“

„Је ли мојих година?“

„Јесте.“

„Више него довољно“, примећујем.

„На све то је још из богате породице“, додаје он.

„Чиме се баве њени?“, питам га.

„Држе крематоријум“, одговара ми.

САН. ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА

Моја последња жеља пред стрељање била је да се истуширам. И ту жељу ми је услишио мој школски друг, а сад председник Револуционарног суда. Чак ми је понудио да то урадим у његовом стану, у који се уселио одмах након што су заузели град. И који се налазио изнад подрума у коме је био смештен затвор за домаће издајнике, међу којима сам био и ја. Прихватио сам његову понуду. И улазећи у купатило, на тоалетном сточићу, поред чистог веша, пешкира и прибора за бријање, био је и пиштољ. Презриво сам се насмејао. И ушао у кабину. Оно што ме је међутим изнервирало свело се на то да нисам могао одмах да подесим воду за туширање. Час је била превише хладна, а час превише врела. У том тренутку ми се цео бесмисао живота указао тако јасно. Кроз неколико минута лежаћу у прашини с отвореним очима пут неба, док сад грчевито покушавам да нађем меру како би ми вода била таман. А кад сам успешно завршио са подешавањем и млаки млаз из туша почео да спира са мене прљавштину, запевао сам арију Va, pensiero из опере Nabucco .

Из купатила сам изашао чист као беба, а он ме је дочекао крајње љубазно. И широког осмеха упитао: „Ниси имао херца да просвираш себи мозак?“

„Мислио сам да то урадим“, рекао сам му весело. „Али ви ћете то боље обавити.“

„Желиш да твоја крв остане на нашим рукама?“

„Није о томе реч“, казао сам му. „Тек сам се окупао након седам дана проведених у блату и волео бих што дуже на себи да задржим тај осећај чистоће.“

„Увек си био сноб“, рекао ми је кроз смех.

Стражару је затим дискретно дао знак да ме поведе на губилиште.

Растали смо се без поздрава.