Пошли смо са Трга војводе Петра Бојовића у граду, пут војводиног погледа упртог ка родним му Мишевићима.

У неким срећнијим временима моћи ћемо ићи жичаром (недалеко од Трга) преко стазе Бријежђа, уживати у погледу на варошицу и започети тако овај пут. У овим нашим временима морамо кривинама испод Шанца, барабар са радовима на путу. Стресемо на врху прашину, па наставимо даље. Убрзано пролазимо поред туристичког дела Златара са сувенирчићима и осталим папазјанијама јер вас све то може задржати непотребно. Код цркве на Златару препречимо уређеном стазом до саме раскрснице за Дрмановиће.

Судећи по близини туристичком центру Златара,  али и по плацевима, собама и камп-простору који се тамо издаје или продаје, Дрмановићи су вероватно село које ће убрзо постати туристички атрактивно (ако већ то није). Не иде им у прилог асфалтна база која је никла у близини, но природа још увек на овом терену води са убедљивим резултатом . Код чувене липе-раскрсничарке залазимо у атаре радијевачке.

Радијевићи су познати по цркви брвнари с почетка 19.века грађеној најпре као кућа због прикривања њене намене у смутно турско време. Поред цркве су гробови двојице свештеника: Василија и Реље Пурића,заслужних за градњу и очување цркве. Црква крије и вредне иконе Андрије Раичевића из 17.века које су више пута ношене из цркве на којекакве изложбе по белом свету, али трудом и залагањем мештана увек враћане на своје место. Радијевићи су били познати и по петровданском вашару где су се села дружила, а моји родитељи једном давно упознали. Данас, Радијевићи су чувени и по купалишту у Шиповику.

Поред цркве-брвнаре асфалтни пут води до Мишевића шумом. Ту смо брали боровнице са једном мештанком у пријатном разговору, а недалеко после попили кафу на жару у шумарку поред пута, кад нам је једна мравља колонија објавила рат.

Даљим путем ка Мишевићима, најпре наилазите на чистину са које се пружа поглед на дубодолине и висове Мишевића. Одмах ту низ пут је и чесма посвећена војводи Петру Бојовићу, којој се сви обрадовасмо и на којој се окреписмо. Лепо осмишљена и уређена чесма са простором око ње. Помало запуштено су деловале жардињере без цвећа око чесме и да сам знала, понела бих коју садницу за Војводу, а неко би их већ некад и залио. На чесми стоји натпис из песме Милана Пајевића: „Која то мајка, од каквог брашна и којег млека, подиже војводу, ратника, јунака, отхрани Бојовића, Петра, човека...“ Свакако леп гест потомака и пријатно место за дуго уживање у видокругу Мишевића.

Одатле смо, опазивши терен,стратешки препречили добар део пута и прегазивши поток, победнички се успели до школе у Мишевићима. Наравно да школа одавно не служи сврси, а по неким причама ту ће бити спомен-соба војводе Петра Бојовића- школа свима нама. Сељани нас упутише куда одатле до магистрале, па ми даље настависмо узбрдо клај-клај кроз шуму до Аљиновића. Негде ту, по шуми, после ловачке кућице, имате леп поглед на Лопиже, и можда најлепшу и најуљуднију бару (ако такво нешто уопште постоји :) ) у којој све троје пожелесмо да се окупамо са све жабама  и пуноглавцима.

Кад коначно избисмо на магистралу и кад нека тешка, зујава моторчина разби сву ону тишину дана, запитах се на којој ли се мишевачкој лепоти зауставља поглед Војводин? Или само погледом тражи родну му кућу, чије темеље не стигосмо да тражимо на другом крају села...