Bila je jako lepa. Blede puti, okrugla, rumenih obraza. Glatkog lica kao da se u mleku kupala. Moja nana. Bila je tako lepa da je to ono što mi prvo padne na pamet kad pomislim na nju. Bila je tako lepa da joj čak ni nedaće u životu nisu mogle ucrtati bore na lice.
Toliko je bila lepa, da je to znala. Toliko je bila lepa, da se nije ustručavala govoriti o lepoti. Toliko lepa, da se nije bojala upoređivati sa drugim ženama. Sećam se jednom, mama je pomenula za jednu drugaricu da je jako lepa, na šta je nana rekla: "Leca? Na njoj ti je najlepši onaj crveni karmin što nosi". Mami je to bilo zanimljivo pa je pitala: "Mama, a šta misliš o kumi Dragani?" - još jedna od drugarica za koju je mama mislila da je lepa. A nana, bez ustezanja uzvrati: " Dragana? Ona da je lepa, udala bi se za nekog lepšeg". E tu mama, da napravi priču interesantnijom, reče: "A šta misliš mama, jesam li ja lepa?". Nana malo porazmisli, pa reče: " Pa vala, niti nisi nešto lepa. Da vidiš kakva sam ja bila kad sam bila u tvojim godinama. Kao Snežana Savić."
U svojim sedamdesetim, otišla je na onaj svet. Pošla je jer nije želela da je deda suviše dugo čeka. Čak i tada, bilo joj je važno da ode čista i lepa.Probudila se u noć, okupala, očešljala, obukla i pošla. Ponela je sa sobom malu, belu kremu od krastavca. Da joj se nađe. Pitam se šta bi rekla danas da je ja pitam da li sam lepa. Za svaki slušaj nikad ne nosim crveni karmin. Zašto da karmin bude lepši od mene. A i udala sam se dobro. Znam da bi za mog Gorana, nana rekla: "Delija". Tako je ona u jednoj reči opisivala kad je neko visok, pametan, karakteran. Ipak, ne znam da li bi joj to bilo dovoljno. Kako god, baš bismo se lepo zabavili nana, mama i ja.
Šta god da nana rekla za mamu, čisto da vi znate, mama ustvari mnogo liči na svoju majku. A ja? I ja ličim na moju mamu. Ipak, nikad nećemo biti kao Snežana Savić.
"Zato što ženska lepota ne pripada samo ženi. Lepota spada u obilje koje ona donosi na svet. Dužna je da ga podeli sa drugima", kako kaže Džon Maksvel Guci.
