На Каце водите само посебне људе. Не сваког. Вероватно сви имамо неко такво место.
Када од заравни у Тодоровићима баците поглед лево на најлепше дрво у варошкој околини, па прођете филмски нацртане брезе, овековечите све то неком фотографијом, онда на раскрсници скренете десно и стижете до Каца. Сваки пут знам где су Каце, али врљам по неким ливадама и шумарцима док не нађем скровито место на литици одакле се најбоље види ушће Злошнице у Златарско језеро и сићушни аутомобили по магистралном путу. Јер сте високо и на литици која се сурвава под вама до саме магистрале са које то не делује тако страшно као одозго, са Каца.
Каце су у ствари шири појам за цео тај каменити, стрми и обалити предео у чијим стенама заиста постоје некакве вртаче које подсећају на каце, подједнако опасне ако се наднесете над њих. Зато Каце често посети и неки белоглави суп који ваљда обожава да вреба са ретких борова из стена неки плен за улов. Не зна се ко се више препао кад сам једном банула на то чаробно место из шуметине! Заклепетао је оним крилима по гранама на пар метара од мене, једва некако одлетео, а ја села од страха.
На Кацама се морате чувати од свега више него од короне: да не залутате док их не нађете, да не сретнете неку дивљач, и најпосле, да се држите подаље од литице ако вам је живот мио.
Поглед са Каца не можете никада ухватити објективом као оком, па онда уживајте у видокругу оивиченом адреналином и изговорите реплику јунака из оног цртаног филма: "Како диииван поглед на кањон одавде!"
