Ukoliko biste od slučajno odabranog građanina koji je opoziciono nastrojen zatražili da predsednika države opiše u jednog rečenici, velika je verovatnoća da bi taj opis stao ne u jednu rečenicu, već u jednu reč - autokrata ili diktator.
Sa druge strane, pristalice aktuelne vlasti vrlo često imaju gledište da je “malo strožiji” pristup demokratiji koji upražnjava naš predsednik u stvari jedini mogući na ovim prostorima i da jednostavno “Srbima treba čvrsta ruka!”
Koja god da vam je formulacija draža, moram vam reći da nijedna izgleda nije tačna.
Ukoliko iole redovno pratite aktuelna politička dešavanja u našoj zemlji, morali ste primetiti da je predsednik u rešavanjima bilo strateških, bilo svakodnevnih situacija, ipak neko ko je vrlo često prinuđen da nekoga nešto moli. I ne libi se toga.
Na primer, za vreme vanrednog stanja, predsednik je zamolio premijerku da Vlada povuče Zaključak o informisanju u vreme pandemije koji propisuje centralizaciju javnih informacija o pandemiji korona virusa. Da se podsetimo, ta odluka je predviđala da sve informacije u vezi s pandemijom saopštava lično premijerka ili lice ovlašćeno od strane Kriznog štaba.
S obzirom da bi ovaj Zaključak verovatno ugrozio jednu od tekovina savremene civilizacije kao što je sloboda govora, Vlada je povukla ovaj Zaključak nakon što je premijerku to lično zamolio predsednik, poznat i kao borac za slobodu štampe since 1998.
Sećate se verovatno štrajka glađu narodnih poslanika Boška Obradovića i Miladina Ševarlića ispred zgrade Skupštine, na koji su poslanici vladajuće stranke Aleksandar Martinović i Sandra Božić odgovorili kontra-štrajkom glađu. Ovaj štrajk i kontra-štrajk su doveli i do spontanog skupa podrške poslanicima Martinović/Božić, odnosno kontra-podrške poslaniku Obradoviću, a predsednik je tada istovremeno uputio čak dve molbe - sa jedne strane tandemu Martinović/Božić da prekinu štrajk glađu, a sa druge strane i onoj grupi od 5.790 pristalica koji su se spontano okupili ispred skupštine - da se više ne okupljaju. Barem do kraja maja.
I poslušali su ga. Martinović/Božić su prekinuli štrajk glađu, a ona ekipa više se nije okupljala do kraja maja.
Kad smo već stigli do ovih grupnih ili masovnih molbi, sigurno se sećate da je od uvođenja vanrednog stanja predsednik bukvalno svaki dan molio penzionere da ne izlaze napolje. Svakog penzionera. Svaki dan.
I oni su ga poslušali, nakon što im je uvedena zabrana kretanja i dozvoljeno da odlaze u prodavnicu jednom nedeljno. I to u vreme kad Grof Drakula ide na spavanje.
Verovatno da ima još slučajeva kada je predsednik javno nekoga nešto molio, ali ne mogu sad da se setim.
Osim ovoga što je juče zamolio Vesića da ne dira naziv Sarajevske ulice.
Zamolio.
Vesića.
Dobro ste pročitali, predsednik je nešto zamolio Gorana Vesića. I moguće je da će Goran Vesić predsedniku izaći u susret i uslišiti njegovu molbu, ako bude raspoložen.
A Goran Vesić, onakav kakav je, će tu njegovu molbu uslišiti samo da bi upropastio moj tekst od juče.
Uglavnom, upravo sam vam srušio mit o našem predsedniku kao autokrati, i sad možete da nastavite sa svojim uobičajenim aktivnostima.
