Kolektivni imunitet

piše Ćamil Turkmanović, prof. filozofije

“Ko hoće da doživi čudo, ne sme zgaziti na stazi mrava, ne sme kamenjem ptice da tuče. Jer od dvoraca gde čudo spava, ta nežna bića čuvaju ključe.”

Desanka Maksimović

Čuveni starogrčki filozof Heraklit, rekao je da sve teče i da se sve menja! Taj neizbežni tok i dalje traje…ljudska bahatost i glupost nemaju granica. Atomske moći u visinama silne gordosti se ruše. Države i njihove ekonomije propadaju. Mnoge firme i radna mesta nestaju. Strah i panika su se već uvukli u ljude…

Ali, proći će i ovo sve. Pisaćemo knjige, snimati holivudske filmove, unucima ćemo prepričavati doživljaje iz našeg vremena i slikovito im opisivati kako je to nekad bilo.

Ipak, šta ćemo im ostaviti? Kakav svet ćemo kreirati za njih? Hoćemo li iskoristiti ovu nadolazeću “kataklizmu” kao katalizator promene? Najpre promene unutar sebe, a onda i promene celog društva? Možemo li iskoristiti ovo vreme tišine, samoizolacije i ljudskog zbližavanja kako bismo preispitali svoje vrednosti, sagledali način na koji doživljavamo svet oko sebe, koji i kakvi  su nam zaista prioriteti u životu i šta je ono što je stvarno, stvarno važno?

Hoćemo li ovaj put naučiti lekcije? Hoćemo li preispitati kako se ponašamo prema planeti, prema ljudima oko sebe, prema svim živim bićima? Možda je vreme da se zapitamo u kakvom modelu sveta želimo živeti, kakvu stvarnost želimo stvarati?

Je li vreme da se okrenemo slabijima i pružimo im ruku, umesto da zatvaramo oči kao do sada? Dolazi li vreme u kojem ćemo konačno shvatiti da smo svi jedna velika zajednica i da je svaka ograda i podela na bogate i siromašne, crne i bele, male i velike, vernike i nevernike, ove i one,  samo smešna iluzija u koju smo verovali i tako je učinili stvarnom? Kao zajednica  smo jaki onoliko koliko nam je jaka najslabija karika – hoćemo li i dalje dopuštati da u nekim drugim delovima sveta deca svakodnevno umiru od gladi? Mislimo li ponekad o tome i imamo li i mrvu empatije? Mora li to tako biti? Ko o tome odlučuje?

Možda je vreme da preispitamo živimo li u kolektivnom poremećenom egoizmu, koji nas pohlepno svaki dan tera na više, brže i jače, egoizmu koji nas je doveo u zabludu da smo tu da se takmičimo s drugima, da pobedimo druge jer tako postajemo bolji ili dovoljno dobri u sopstvenim očima. Istovremeno potpuno nesvesno uništavamo sve oko sebe, osećamo se nedodirljivima, verujemo da imamo moć.

A  novac nije moć. Materijalno nije bitno. Kao što vidimo, može nestati u jednom danu. Ego nije gazda. Sreća se ne nalazi u sledećem postignuću. Sreća je u sadašnjem trenutku. U sadašnjem trenutku je ljubav. A ljubav je moć. Istina je moć. Saosećanje je moć. Zahvalnost je moć. Iskrenost je moć. Sreća je u nama, ispunjenje za kojim tragamo celi život se uvek skrivalo u nama samima. Hoće li nas naredni period dovoljno uzdrmati  da i sami to otkrijemo u sebi?

Možda je ovo trenutak za stvaranje jedne druge realnosti, jednog novog boljeg društva, možda je vreme za malo drugačiju perspektivu? Možda je vreme da se barem na trenutak iz uma povučemo u srce i zapitamo se ko smo kao ljudi, gde smo i šta želimo biti? Je li vreme za promenu sebe?

Današnja medicina kaže: ljudski imunitet slabe i narušavaju naše loše misli i reči koje se izgovaraju i to više i brže od bakterija, virusa i mikroba. Zahvaljujući ružnim mislima i rečima telo proizvodi (stvara) hemikalije, koje medicina naziva neuropeptidi. Oni su ti koji pogoršavaju, poboljšavaju ili zaustavljaju bolest. Naš imunitet određuju naše misli.

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>