Prvačić

Drugi deo

Negdje pred kraj ljeta, poštar je ponovo donio pismo. Juka se zavali u fotelju i otvori. Meliha je krajičkom oka pažljivo pratila njegovu reakciju. Staroj Zumri je bilo svejedno jer je metuzalemski gledala u jednu tačku i progovarala samo kad joj se vikne na uho.

„Tačno da nisam sjeo, sad bi se prevrnuo na sred sobe ko pjevac! Oni stvarno nisu normalni“ – pokušavajući da zadrži razum reče Juka.
„Šta je, od koga je?“ – upita Meliha.
„Pozivnica za polazak u školu.“ – reče Juka.
„E majki svojoj, majkine oči i duša, kreće u prvi razred.“ – raspilavi se Meliha a oči joj ispuniše suze.
„Daj mi da vidim.“ – pruži ruku prema Juki, pa kad uze pismo poče na glas da čita:
„Poštovani roditelji, dragi prvačiću,
Sa radošću Vas obaveštavamo da generacija 2000/2001 ovog septembra kreće u školu….“ – tu Meliha stade i na glas zaplaka.
„Hajde, čitaj dalje..“ – ohrabri je Juka.
„Ne mogu Juka, ne mogu tako mi svega“ – nastavi da jeca Meliha. „Šta smo sve preturili preko glave, ne stigosmo ni da pružimo djetetu ko što se pruža, kolko smo se namučili i evo, prođe vrijeme..“ – pa opet okinu plakati. Skupi Meliha 10 godina patnje u jednu prostu rečenicu.
Džana priđe majci i sjede joj u krilo. Poče joj ručicama brisati suze i ljubiti kako samo dijete umije.
„Je li to zbog mene plačeš, majko? – brižno upita Džana.
„Ne, ne sine, ovo je jedno lijepo pismo, od sreće plačem“ – umiri je Meliha i poljubi dijete u čelo.
„Hajde, čitaj dalje..“ – ponovi Juka. Meliha se pribra i nastavi:
„Svečani prijem đaka prvaka će se obaviti 1. Septembra 2007 godine u 10:00 časova u dvorištu osnovne škole „Živko Ljujić“ u Novoj Varoši, a nakon prozivke će se nastaviti u učionicama.
U napred se radujemo Vašem dolasku.“
„Živote moj!“ – iz dubine srca reče Meliha i steže i pismo i Džanu uz sebe, jako ih grleći.
„Meliha, nisi pročitala sve! Pročitaj od samog početka, to na samom vrhu“ – reče Juka.
Meliha ponovo pred sebe stavi pismo pa poče:
„Poziv za polazak u prvi razred za: Hotić Zumra, rođena 5. marta 1933 godine“.
Meliha se umalo ne prevrnu sa stolice.
„Šta se to čas grlite, čas smijete, čas plačete, ništa ne mogu da pofatam“ – upita Zumra kad je primjetila da situacija u kući nije redovna.
Juka ustade i viknu joj na uho:
„Imaš li ti kak′e patofne?“
„Čega?“ – zbunjeno upita nagluha Zumra očekujući da joj se jasnije ponovi.
„Rekoh, imaš li đe neke sobarice, da ti nisu pocijepane, trebaće ti za školu“ – ozbiljnim tonom, još glasnije, ponovi Juka majci na uho.

Prvi septembar 2008 je pao pravo u ponedeljak. Još u petak je Juka sišao u čaršiju i kupio sve što je prvačiću falilo. Sobarice broj 38, školsku torbu sa Teletabisima, olovku, zarezivač i dvije sveske bez linija. Učiteljica će valjda reći šta još treba pa će dokupiti.

Meliha je prvo okupala Džanu a onda i Zumru. Juka je rekao da idu svi. Škola od kuće Hotića nije dalje od 200 metara.

Džana je obukla novu haljinicu krem boje i teget džemper. Majka joj je podigla kosu u rep i sa strane udjenula dvije šnale. Zumri su obukli komplet koji je nosila 1981 kad je sa rahmetli Osmanom bila u Vrnjačkoj Banji.

Stigli su pred školu taman pred prozivanje. Učiteljica Rada je polako čitala ime po ime, a zbunjeni prvačići su se u pratnji roditelja probijali kroz gužvu i ulazili na oronula vrata.

„Levo pa druga vrata sa desne strane“-ljubazno je objašnjavala učiteljica Rada, i svima se ponaosob ljubazno osmjehivala.
„Hotić Zumra“ – glasno prozva učiteljica.
„Tu je“ – podiže ruku Juka i pogura staricu kroz gužvu. Meliha i Džana krenuše za njima.
„Juka, reci im sad. Reci da su pogriješili“ – zabrinuto reče Meliha.
„Ćuti i kreći za mnom“ – odgovori joj Juka.
„O, i baka je sa nama“ – nasmješi se učiteljica i bi joj simpatično što baka na leđima nosi torbu sa Teletabisima.

Hotići uđoše u učionicu i zauzeše mjesto u poslijednjoj klupi do prozora. Zumra sjede na minijaturnu stolicu a ostatak Hotića osta da stoji. Baš kao i ostali roditelji.

Kad je prozvala i poslijednjeg đaka svog budućeg razreda, uđe i učiteljica Rada i zatvori vrata za sobom. Pogledom pređe preko lica ponosnih roditelja i uplašene djece.

„Dobar dan svima, ja sam Rada Mandić, vaša učiteljica, i sa vama ću se družiti naredne 4 godine“ – otpoče sa upoznavanjem učiteljica, pa nastavi: „Ovo je naša učionica i nećemo je menjati do četvrtog razreda. Ovde vidim mnogo slatkih prvačića i jedva čekam da se upoznamo..“

Učiteljica otvori dnevnik sa imenima i krenu od početka : „Arsenijević Aleksandar,… gde nam je Acika..?“ Sramežljiva dječica uglavnom nisu pričala. Na pitanja upućena njima odgovarali su njihovi roditelji.

Potrajalo je dok je učiteljica došla do Zumre. Bila je predzadnja u dnevniku. Juki je palo na pamet kako je zbog prezimena i neslavne pozicije u dnevniku često znao nagrabusiti jer je bilo profesora koji su streljali od pozadi.

„Hotić Zumra“, podiže učiteljica glavu kako bi locirala đaka.
„Tu je“, javi se Juka iz zadnjeg reda.

„Kako lepo ime, i kako lepa haljina“ – reče učiteljica gledajući u malu Džanu. Meliha ponovo pogleda u Juku i ne bi joj jasno zašto već ne kaže da postoji greška i da se dijete zove Džana i da je rođena 2000. godine a ne Zumra i da je rođena 1933. Ali Juka nastavi po svome. Ustvari po njihovome, a ne po svome – tako je mislio. Zumra je nepomično gledala u jednu tačku. Ništa nije čula i već joj je počelo bivati dosadno.

„Zumro, izgledaš kao princeza! Koja ti je omiljena princeza? – upita učiteljica.
„Draga Mašin“ – umilno odgovori Juka umjesto svoje ćerke.
„Draga Mašin“ – pomalo zbunjeno ponovi učiteljica. „Zumra voli istoriju..?“ – pokuša učiteljica da pronađe smisao.
„Ne, nego ne voli crtane“ – pojasni Juka.
„Aha“… – shvati učiteljica.
„A šta voli Zumra da radi? – upita učiteljica pokušavajući da otisne razgovor bar malo.
„Najviše voli da krpi čarape“ – odgovori Juka.
„Tako mala a krpi čarape?“ – oduševljeno reče učiteljica Rada i iznenađeno raširi oči prema zbunjenoj Džani. Ostali roditelji se nasmijaše.
„Pa Zumro gde si to naučila, to je prelepo?“ – nastavi učiteljica.
„Majka je naučila“ – odgovori Juka.
Učiteljica pogleda Melihu. „Pa to je divno“ – pohvali učiteljica, a Melihi se stomak u tri čvora sveza.
„Juka, hoćeš li prestati vatrom izgorio!“- kroz zube ispušti Meliha. Ali Juki se sviđalo kako razgovor teče i nije mu na pamet padalo da prestane.
„Voli li Zumra da crta, da boji?“ – upita učiteljica istinski znatiželjna. Ovako zanimljivog đaka još nije imala.
„Ne voli, ali voli da pjeva“ – odgovori Juka.
„Krpi čarape i peva“ – nasmija se učiteljica – „Pa to je fantastično!“
Ostali roditelji se nasmijaše sa njom. Ovakvih đaka nema puno.
„A koja joj je omiljena pesma?“ – nastavi učiteljica.
„Ima ih više: -Dvore gradi Komadina Mujo, Telal viče, U Stambolu na Bosforu-.. sve od Himza Polovine, bila je i na koncertu kad je Himzo dolazio u Varoš, u Domu Kulture“ – pohvalno pojasni Juka.

Kroz učionicu prsnu smijeh. Ni učiteljica ne mogade da se suzdrži. Meliha zatvori oči i spušti glavu.

„Pa da vam kažem…“ – pokuša učiteljica da uozbilji nasmijanu grupu..“U današnje vreme kad nam je muzika ovakva, negovati staru narodnu pesmu,.. i još u tim godinama…. Ja sam jednostavno oduševljena.“

Juka afirmativno klimnu glavom.

„Dobro“- uzdahnu učiteljica, „Ima li još nešto što treba da znam vezano za Zumru?
„Ima! Ne čuje lijepo na lijevo uho pa joj morate pričati na desno“.

Učiteljica raskolači oči. „Pa jeste li je vodili kod lekara?“ – zaprepašćeno upita.

„Jesmo“ – nastavi Juka – „kaže doktor da je to normalno u njenim godinama“
„Budi Bog s nama!“ – raširi ruke učiteljica – „Kako će to biti normalno?!?“
„Dobro, razgovaraću ja sa školskim lekarom“. – nađe rešenje učiteljica Rada.

Nakon što je otraljavila upoznavanje sa poslednjim prvačićem, učiteljica ustade i zamoli roditelje da izađu a prvake da ostanu u svojim klupama.

Roditelji krenuše polako ljubeći uplašenu dječicu.

Juka se nage prema Zumri i glasno reče: „Mi idemo sad napolje, ti slušaj učiteljicu. Dobro upamti šta ima za domaći i pazi na času. Užina ti je u torbi“ – a onda se okrenu prema zbunjenoj učiteljici: „Molim vas učiteljice, ne dajte joj da stavlja u usta ovu gumicu sa olovke. Ima da je oglođe za minutu, ko da je očima gledam“.

Učiteljica je gledala poluotvorenih usta dok je Juka ispred sebe propuštao Melihu i malu Džanu idući prema vratima. Zumra je ostala nepomično da sjedi. Ostali roditelji zaboraviže na svoju djecu i nijemo posmatraše u pravcu porodice Hotić.

„Stanite, stanite..“ – jedva sastavi učiteljica- „Šta se dešava ovde? Zumra treba da ostane a ne baka!“
„Pa ostala je Zumra“ – odgovori Juka.
„Čekajte, čekajte“… uze učiteljica dnevnik sa stola, a onda prstom podvuče ispod imena i na glas pročita: „Hotić Zumra“ – pa pogleda Juku – „Ko je ona?
„Eno je sjedi u klupi“ – mirno odgovori Juka pokazujući na staricu.
„A devojčica?“ – pogleda učiteljica prema Džani.
„To je Hotić Džana“ – pojasni Juka.
„Ali ja sam mislila da ona kreće u prvi razred“ – na jedvite jade izusti učiteljica.
„Pa i mi smo mislili. Ali je poziv dobila Zumra. A Džana nije“.
„Vi gospodine niste normalni!“ – poče polako da se bistri u učiteljicinoj glavi – „Dajte mi poziv, imate li poziv?“
„Evo izvolite“ – reče Juka vadeći iz džepa plavu kovertu.

Učiteljica drhtavim rukama razvi papir. „Hotić Zumra, rođena 1933 godine… Pa ovo nije normalno, ni vi niste normalni, ovo je nečuveno! Ovo ću raspraviti sa direktorom, ovo će ići do ministarstva prosvete, do predsednika države ako treba! Uzmite baku i izlazite napolje.

Roditelji su u čudu gledali kako se raspetljava Hotića klupko.

Juka se vrati do Zumre i pomože joj da ustane :“Hajde majko, idemo, gotov prvi razred“. Starica ćutke posluša.

Učiteljica ih suznih očiju isprati pogledom do vrata.

Taman kad su izašli Juka se povrati: „Gospođo, da ne bude ovo neopravdani?..prvi dan…“

„Izađite napolje“ – tiho reče učiteljica gledajući u neodređenom pravcu, negdje između stvari i ljudi.
„Doviđenja“ – reče ljubazno Juka.

Pričaju da učiteljica nije progovorila do uveče.

Hotići su prešli preko školskog dvorišta i ulicom Zelena otišli prema svojoj kući. Čim su ušli u kuću, Juka je otvorio pivo i zavalio se u svoju fotelju.

Par dana kasnije Džana je dobila uredan poziv za školu. Nije bila u razredu učiteljice Rade.

Život u Varoši kotrljao se dalje.

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>