Autocenzura is in the air

Smrću Dragoljuba Žarkovića srpsko novinarstvo je pretrpelo veliki gubitak. Osnivača i dugogodišnjeg urednika „Vremena“ krasio je jedinstven stil, pa je umeo u dva do tri pasusa, bez viška reči i misli, da skenira naše društvo, političku scenu, ekonomiju i sve ostalo. Ali ni to nije došlo preko noći. Taj ispisani i jezgroviti stil „pripovedanja“ plaćen je rudarskim radom, višedecenijskim iskustvom, odsustvom autocenzure i ličnim poštenjem…

Žarkovićevi tekstovi vas dakle, neće namučiti dok ih čitate, a pritom će vas informisati, obrazovati i zamisliti. Ranko Pivljanin ima taj potencijal, sličan je i Lalić iz Nedeljnika, kao i Panović iz Danasa. Ali su još mladi. Odnosno relativno mladi.

Peca Popović, međutim, više nije mlad. Imao je i nekoliko srčanih udara. Taj tip, lake ruke i širokog obrazovanja, veliki je bard srpskog novinarstva i ujedno najbolji poznavalaca rokenrola na ovim prostorima. I to nema veze s tim što mu je Bora Čorba brat od tetke. Jer da ima, sigurno da bi ga kao miljenika vlasti Gradska biblioteka u Vršcu dočekala raširenih ruku kao Mery. Ovako, Peca je gostovao u „Utisku nedelje“ i kad je par dana kasnije došao u grad Vaska Pope i Bore Kostića na zakazanu promociju svoje knjige „Proleća u Topčideru“, rekli su mu da se sve otkazuje zbog „tehničkih problema“. Čak i unapred dogovoreni interviju za neki lokalni mediji. Popović se sigurno sa nekim osećajem gorčine koji je podelio sa saputnikom, profesorom i književnikom Mihailom Pantićem vratio za Beograd, a o čemu svedoči i njegov komentar u Blicu od 22. 02. 2020. godine. Govorio je ironično o „budnosti“ i „predostrožnosti“ lokalnih funkcionera.

Peca Popović (foto Danas)

Kako se Peca nasukao podno Vršačkog brega, tako se Panonski Mornar nasukao nešto južnije, u Gradu Nišu. Naime, Đorđu Balaševiću je skorih dana rečeno da zbog sportskih termina i evropskih utakmica lokalna vlast nije u mogućnosti da mu ustupi prostor hale „Čair“ za održavanje koncerta. I svaki od funkcionera je to klimavo objašnjenje, prema Balaševićevim rečima, na kraju razgovora dodatno začinio frazom „ima neko iznad mene“. Od direktora hala, preko sekretara za kulturu i sport, pa do samog gradonačelnika. Zanimljivo je međutim to što je Balaševiću dozvoljeno da odmah potom nastupi u kragujevačkoj hali „Jezero“ pred pet hiljada ljudi, iz čega se da pretpostaviti da je Radomir Nikolić, Tomin sin i gradonačelnik KG-a, izgleda počeo da piša uz vetar.

Kratkih rukava u Nišu (foto Tračara)

Kad smo kod Kragujevca, nije na odmet da svratimo do Čačka. Grad na Moravi se suočio sa izazovom da se jedan sokak nazove po Sonji Savić. Sonja je, da se odmah razumemo, još u dvadesetim godinama svog života prevazišla i ono što se zvalo Jugoslavijom, a ne grad srednje veličine iz koga je potekla. Ali lokalna vlast se ogradila od narkomanke, ne shvatajući pritom da ne treba Čačak Sonji, nego Sonja Čačku, ako misli da se razlikuje od ušorenog sela. I održi taj urbani diskurs koju su započeli Nadežda i Rastko Petrović, Dis, časopis Gradac, Točak, košarkaški klub Borac, šaneri iz Atenice, pa i Bora Čorba dok je bio mlad. Naravno, Čačak je tek Čačak ako se u priču uključi i Miroslav Ilić i Obren Pjevović i Dobrica Erić i Kupusijada i manastiri u okolini. A da Sonja ne štrči i da se odlično može uklopiti i u tu, narodnu priču, dovoljno je pogledati spot za pesmu „Devojka iz grada“. A „devojka iz grada“ je u svakom smislu Sonja Savić.

Pod pritiskom javnosti to su najposle shvatili i  podobni i prepodobni Čačani, pa je po Sonji nazvan neki park blizu železničke ili autobuske stanice.

Cela ova priča oko cenzure i autocenzure ima, po mom mišljenju, samo jedan uzrok. Njega metaforično može dočarati činjenica da će na predstojećim izborima, nosilac svih lista ispred SNS-a, od izbora predstavnika za MZ, pa do izbora kandidata za narodnu skupštinu, biti Aleksandar Vučića.

Predsednik Srbije je dakle, ozbiljno krenuo u kampanju, bez ideje da ona ne bude funkcionerska. U svom catch all fazonu uspeo je da objedini i patrijarha i gej premijerku i desnog Firera i levog Vulina i Evropu i Aziju… Kad je zauzeo širinu, onda je krenuo po dubini, i kapilarno.

Ništa se ne prepušta slučaju. I sve se kontroliše opsesivno.

Tu tenziju koja ide od vrha vlasti, osećaju i te kako lokalni funkcioneri. I čvrsto se držeći sitnih privilegija, donose odluke koje nisu izraz slobode ili krativnosti, već se upodobljavaju onome što Vučić definiše kao poželjno. Ili bar misle da definiše. Jer Čačani će se plašiti da daju ime ulici po Sonji Savić, Nišlije neće dozvoliti Balaševiću da im peva i priča fazone, Vrščani neće smeti da ugoste Pecu Popovića i prof. Pantića, ali će zato Vučić za Dan državnosti bez problem odlikovati svoje političke protivnike Dudu Ivkovića i Miru Banjac. To, naravno, može da se opravda latinskom poslovicom Quod licet Iovi non licet bovi (Što priliči Jupiteru, ne priliči volu), ali je pogubno za demokratiju i kulturu.

Tako da braćo Srbi i sestre Srpkinje, ne možemo s jednim Jupiterom i krdom volova izgraditi moderno društvo. Mora se to drugačije. I vazda u duhu slobode.

    

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>