Drugi zemljotres
Nimalo slabiji zemljotres od onog koji je izazvao predsednik Srbije Aleksandar Vučić praveći poređenje između Danila Kiša i ministra finansija Siniše Malog, bio je onaj koji se desio u utorak, 26. novembra 2019. godine na evropskoj Marakani tj. „Rajku Mitiću“. Naime, Bajern iz Minhena pobedio je Crvenu Zvezdu u Ligi šampiona sa rezultatom 0:6.
Budući da sam Grobar, mogu priznati da mi taj poraz večitog rivala donekle godi. Kad je River Plejt pre par dana izgubio u finalu Kopa libertadoresa od brazilskog Flamenga u poslednjim minutima utakmice, voditelj programa je rekao jednu zanimljivu činjenicu, a glasila je da „ne tuguje ceo Buenos Aires“. U izravnom prenosu dotični gospodin nam je objasnio da se raduju one četvrti grada koje navijaju za Boku Juniors. Kao navijač Partizana, ali i Boke (Boka le, Boka le Boka le), imam, dakle, tu dozu radosti kad izgubi večiti rival.
Kao nus produkt tog Zvezdinog poraza zasijalo je sijaset duhovitih dosetki.
Posebno su mi bile zanimljive fore bez primesa zluradosti. Recimo da će se Stadion „Rajko Mitić“ u budućnosti zvati „Miloš Šestić“.
Grobari su šerovali i fotografiju golmana Crvene Zvezde Milana Borjana u majici na kojoj je pisalo „Stop nasilju nad ženama“. Taj fazon već ulazi u zonu crnog humora i preteran je. Posebno u državi gde je nasilje nad ženama veliki problem. I neretko se završi smrtnim ishodom. A nije ni fer prema Borjanu. Dečko je već preživeo jedno bombardovanje tj. hrvatsku „Oluju“.
Danas Kanađanin, Milan Borjan, bio je najbolji pojedinac u Zvezdinim redovima. I premda je primio 6 lakih komada, odbranio je čak 17 udaraca. Posle utakmice je, dok ga je još držao adrenalin, priznao da Zvezda možda i nije klub dorastao elitnom evropskom takmičenju. Da li je Borjan u pravu ili ne, teško je prosuditi, ali ga je bar lako razumeti. Bio je glineni golub izložen na milost i nemilost raspoloženim Bavarcima, dok su pak, njegovi saigrači na Nojerov gol uputili tek jedan udarac. A i naš narod, takav kakav je, najlakše će zapamtiti ili reći da je te golove primio samo Borjan, budući da je šest puta, kao vruć krompir, vadio loptu iz mreže. Nije Ričmond Boaći.
Nije mi nešto preterano bio simpatičan ni fazon da je u Draču i Nevesinju po Rihteru bilo 6,4 odnosno 5,4 stepeni, dok je na Marakani, po Levandovskom bilo 6,0. Verovatno iz istih razloga kao i onaj o nasilju nad ženama… Ali, ponavljam, onaj o Šestiću mi je ulepšao dan. Možda čak i ceo novembar 2019. godine.
A s obzirom na to da nisam samo navijač Partizana, već i osvedočeni patriota, nimalo mi nije bilo prijatno kad prvaka moje zemlje ponižavaju evropski klubovi vaterpolo rezultatima. Posebno zbog toga, jer pamtim kako su pre dve-tri decenija svi ti klubovi drhtali od Crvene Zvezde. Negde sam napisao, a i dalje sam tog mišljenja, da je Zvezda lakmus hartija srpskog društva. Mejnstrim klub za koga navija većini deo stanovništva. Moj otac i brat, recimo. Zvezda je nalik Juventusu u Italiji ili Realu u Španiji: deli sudbinu države i naroda. Kakva nam je Zvezda, takvi su nam i država i narod. Kakav nam je Partizan, takav nam je samo rokenrol.
Za sada se na čelu Crvene Zvezde nalazi gospodin Zvezdan Terzić koji je, ako je verovati zluradoj čaršiji, upropastio legendarni OFK Beograd, a potom se skrivao po Crnoj Gori godinu dana bežeći od poznanija prava. Onda ga je Vučić iskopao kao relikviju i instalirao u direktorsku fotelju. Ako riba smrdi od glave, nije onda teško zaključiti kakva je Crvena Zvezda danas riba.
Zvezda koja je bila prvak Evrope i sveta, ma šta o tome mislili njeni srBski navijači, bila je jugoslovenski klub. I samo je bivša država imala kvantitet iz koga se mogao napraviti takav kvalitet. Bilo je potrebno da pod rukovodstvom Dragana Đajića (treće Zvezdine zvezde, najboljeg igrača bivše Jugoslavije i člana reprezentacije sveta u timu sa Peleom) dođe Prosinečki iz Zagreba, Dejo iz Podgorice, Belodedić iz Bukurešta, Šabanadžović iz Sarajeva, a Pančev i Najdovski iz Skoplja, da bi se nešto uradilo na širem planu. I što je možda najzanimljivije, bilo je potrebno da za tadašnjih milion maraka, iz Novog Sada u Zvezdu, pređe Siniša Mihajlović.
Ta činjenica o prelasku Siniše Mihajlovića iz Novog Sada u Beograd je zanimljiva iz dva razloga. Prvo, jer je najskuplji klub u Evropi tada bio Berluskonijev Milan koji je vredeo oko 50 miliona maraka (pedeset Siniša), a danas sam Nejmar (220 miliona evra) verovatno vredi kao svi prvotimci sa YU prostora. S obzirom na činjenicu koliko je u međuvremenu novca ušlo u svetski fudbal, a da je u Srbiji i posle trideset godina i dalje misaona imenica da transfer nekog igrača iz Vojvodine u Zvezdu dostigne Mihajlovićevu cenu s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, govori nam veoma jasno da nije ni čudo što se Bajern tako bahatio po Marakani.
Drugi razlog zbog čega je zanimljiv taj Mihajlovićev prelaz iz Vojvodine u Zvezdu jeste taj što je klub iz Novog Sada, ako me sećanje ne vara, sezonu pre toga bio prvak SFRJ-a, sa sve Miloše Šestićem. Ilustracije radi, Vojvodina je u bivšoj Jugoslaviji bila dva puta prvak države, pored toliko silnih klubova, dok u Srbiji to još nijednom nije uspela. A ta činjenica govori mnogo toga o kvalitetu domaće lige, korupciji i forsiranju dva beogradska kluba u zavisnosti od toga čiji je fan na čelu države.
Iz današnjeVojvodine, teško da će zbog aktuelnog sistema, doći ponovo neki Siniša Veliki koji će biti u stanju da zabije gol Bajernu sa trideset metara. Jedino, čemu danas mogu da se nadaju braća Cigani jeste da im umesto Terzića na čelo kluba dođe Siniša Mali. Bio je golman u nekom lokalnom timu, tako da zna znanje. A ume i sa finansijama. Slično sadašnjem predsedniku FSS-a Slaviši Kokezu, koji je počeo karijeru pre deset godina kao Vučićev telohranitelj sa čalmom na glavi, dok ga danas zlurada čaršija optužuje da ima bogatstvo od 50 miliona evra. Iliti duplo više nego ceo Berluskonijev Milan pre tri decenije.
