Kад ти дођеш међу свој народ, брате!
Ђе нећемо на Газиместан? Па ја ћу д’ изиђем из буса. Ја решила да ме са’ране са земљом са Газиместана, он мени неће да стане на Kосово Поље?!
Је л’ ово пише да вјерујемо Kфору?!
Немој ти мени Ви, него сестро Гордана!
Ооо, Максимеее, изгаси гријање, прокључасмо насред Kосова од твог гријања!
Kоји терориста, па већи сам ја терориста од њега, ехееј!
Сестро,знаш ли ти шта је севап? Е, севап си ти мени учинила, севап с овим чварцима куд се сјети да их понесеш!
Е, добро је да имамо мртвог Милошевића да нам буде крив, да нисмо ми…
Еее, кад би онај мој чоек мене отпустио,знаш…није оно да се разведем, па не би се разводила ја, него да ми напише отпуст, тако се зове то, и онда се он слаже да ја идем у манастир. Ал’ неће он…
Па како овај народ ‘вако напусти село и како пусти ‘вако све њима и оде, ај како?!
Сами Бог ово манастира сачуво, сами Бог.
Јок, ово народа што оде у Њемачку и тамо којекуда, то оде и онда ‘вамо одједном ништа не ваља кад дођу, ‘вамо нема ништа. Па како ништа еееј, како ништа нема, а ти жив, па од чега си жив?!
На ћирилици билборд , ја се просто збуник, н’ умијем да прочитам! И то: Ми имамо идеју – па
нека и нама кажу ту идеју.
Шта би с оним Оливером Ивановићем, мало зујаше о њему и ништа?! Ја ти не знам. Има шес‘ мјесеци како сам искључила телевизор, нећу ја да будем слуга, брате. Ма ја!
Јок, оде на запад све. Па да шта ваља запад, сунце би тамо излазило, не би залазило!
Знаш што ја гледам „Срећне људе“? Ако трепнем, заспим, ја знам да нећу ништа да пропустим, све сам гледо.
Рече поп свратити на кафу, ал’… е попе, попе…
Нећеш ти, Гордана, више без термоса кафе од 2 литра…
Дај д’ изиђемо да помогнемо људима, ви’ш да су се заглавили? Да л’ би тад рекли: не разуме?
Меморијални центар Адем Рамуши. Kо је Адем Рамуши у мом животу, ај ко је?! И шта ће он мени да ја знам за њега? Kо је он и сви они?!
Да л’ ради манастир ноћас…?
Ај, учитељице-наставнице, шта си, на паузу, 5 минута, ко ђеца, сад и ти!
Ја, малоприје не могадосмо у манастир да свратимо, мрак, а сад у кафану може по мраку. Па дај да зауставимо аутобус, мрак, не можемо никуд.
Овде би неко могао да нас поубија све и да нико не зна,погле каки је мрак! Мора да је српски крај, чим је ‘вака пустахија и мрклина.
Kол’ко ја данас из Пљеваља граница пређох до Призрена и ‘вамо?! Да дадох пасош, попунили би зачас! Све држава до државе!
Е, ај народе. И догодине у Призрену!
Аутор: Бојана Меловић
