(ili kako su Emir i Edin uzbunili državnu bezbednost)
Da me sad neko ubije, ja ne znam koje sam godine otišao u Beograd da studiram. Ne znam zato što sam pre Beograda bio u Prištini, da l‘ godinu ili dve, pa u Sarajevu semestar, pa ponovo u Prištini… Uglavnom, može biti i da sam otišao sa Adelom, iako je ona 3 godine mlađa. Računam da ovakvu zbrku u glavi ima i Dara Bubamara kad je na turneji. Samo što se moja turneja otegla deceniju i završila u Austriji.
Kad sam stigao u Beograd, na Karaburmi se već odomaćila fina varoška ekipa: Čedomir Pušica, Ivan Pušica Puki, Srbo Lapčević, Emir Šuman i Edin, moj brat. Ovaj tim bio je proširen Srkijem iz Loznice, Nenadom iz Užica, Markom iz Titograda i Milošem iz Nikšića.
Miloš Kankaraš iz Nikšića je bio najpametniji od nas. Studirao je psihologiju. Iako Zlatarce bije glas da su britkog uma, bistrog pogleda i oštrog jezika, u poređenju sa Milošem smo bili kao odeljenje sa posebnim potrebama koje Branko Kockica vodi u posetu akademiku. Miloš je bio član Mense i imao je veći IQ od Šeron Stoun. Ako bi sa njim ušao u raspravu, on bi primetio i najmanju logičku grešku u tvom razmišljanju i olupao bi ti je o glavu. Tada smo naučili da, na primer: “Znaš ti moj k….“ i nije neki argument. Poraženi u raspravi bi napravio blagi naklon i rukom simulirao kratko skidanje šešira uz reči: „Dozvoli mi da se povučem!“ I tako u svakoj diskusiji: ti počneš, Miloš argumentovano kontrira, ti trepćeš, Miloš obriše pod s tobom a ti završiš sa „Dozvoli mi da se povučem!“. Šuman je dodao i trijumfalni nastavak : “Vuci se u p…. materinu!“
15-og januara 2000 godine, u beogradskom Intekontinentalu je ubijen Arkan. 20-og januara Emir Šuman je ušao u Edinovu sobu i rekao:
„Oblači se, idemo!“
„Gde idemo?“ upita Edo a jednom rukom već dohvati jaknu sa stolice.
„Idemo na sahranu.“
„Čiju?“-zbunjeno upita Edo.
„Pa na Arkanovu, na koju drugu!“ – odgovori Emir kao da se na Arkanovu sahranu ide svaki dan.
Od studentskog doma Karaburma do Novog groblja nema više od 10-ak minuta hoda. Emir je nosio saracensku bradicu i dužu kosu češljao pravo u nazad. Izgledom je podsećao na nešto izmedju desnog beka Donjeg Sisojevca i rumunskog švalera koji preskače ograde u potrazi za plenom. Edo za glavu viši ali i duplo lakši, crvenih ušiju i nosa od januarske košave, na sebi je imao limun žutu perjanu jaknu. Iako su se stopili sa gomilom koja je već stajala pred kapelom, bilo ih je nemoguće ne primetiti.
Od silne svetine nisu mogli puno videti. Zapravo ništa, te su se uputili krivudavim špalirom, kojim su ljudi polako i strpljivo koračali dok su svi okolo stajali. Nadali su se boljoj poziciji.
Posle samo nekoliko metara, ispred obojice se ukaza kovčeg. Na kovčegu Arkanova slika. Ispred krst. Sa jedne strane je stajala Ceca u crnini, sa spuštenim velom. Pored nje Arkanov sin iz prvog braka. Preko puta njih profesor-kikbokser Borislav Pelević. Pored njega Arkanova majka. A iza svih nekoliko Tigrova u uniformama i pod oružjem. Svi u suzama.
„Rodni i Derek“ se ukopaše u mestu. Kolona zastade. Najnestrpljiviji se podigoše na prste da vide gde je zapelo. Ceca podiže pogled.
Šta sad? Šta ide prvo? Da se prekrste? Da poljube kovčeg, ili prvo krst? Možda sliku? Da Ceci podignu veo i poljube i nju? Ili da joj pruže ruku? Šta sa Borom i starom majkom?
Eto vam bolja pozicija rođaci. Jeste li seli za sto i izvukli karte? Jeste! Jeste li bacili ulog na gomilu? Jeste! Igrajte sad! Nema nazad.
Sad bih dao svoj desni skrotum samo da ih vidim kako se krste i celivaju mošti. Ne daj Bože da imam i video snimak – bio bih vladar njihovih života i drao bih ih od sprdnje dok smo živi.
Nakon ove ekspres lekcije (learning by doing) iz upoznavanja običaja i tradicije pravoslavne sahrane, nisu mogli ništa drugo nego da krenu sa narodom dalje, kroz kapiju pa prema konačnom odredištu.
I tu naš dvojac završi u prvom redu, tik do sveže iskopanog groba. Stajali su između Olivera Mandića i Mire Škorić. Čekalo se da pristigne i povorka iz kapele. Preko puta njih, malo više u levo, na jednom brežuljku napravljenom od snega stajao je mršavi dvometraš u crvenoj jakni, sa rukama sklopljenim ispred sebe. Oči su mu skrivale tamne naočare.
„Eno ga Hasan“ – prošaputa Emir.
„Koji Hasan?“- upita Edo.
„Hasan Jahibegović, eno ga u crvenoj jakni“- pojasni Emir.
Jeste-nije-jeste-nije…. Edo odluči da proveri.
„Hasane!“ – Zovnu Edo malo jače.
Kip na brežuljku se ne pomače.
„H a s a n e !!!“ – ponovi Edo ovaj put glasnije i razgovetnije.
Ponovo ništa.
„H A S A N E !!!“ – Ponovi Edo još jednom, ovaj put dodajući jednu nulu na decibele. Svi se okrenuše.
Istog momenta se ispred obojice stvori jedan od Tigrova i nadvi se nad njima poput olujnog oblaka.
„Šta se dereš majmune?“- besno izgovori planina.
Emir i Edo umalo ne dobiše šećer.
„Zovem Hasana“ – jedva izusti Edo. Šuman momentalo poprimi boju mejta.
„Kogaaa?“- Namesti uho krupni soldat.
„Drug nam stoji tamo pa da mu se javimo“ – popravi se Edo.
„Pa idi tamo pa mu se javi, šta se dereš ko magarac“ – dade instrukcije Tigar i pomače se korak u stranu dajući Edu prostora da iskorači prema nepomičnoj statui u crvenoj jakni na brežuljku.
Edo krenu nesigurno, od straha zamalo ne skliznu u raku. Nakon nekoliko koraka priđe čoveku na brežuljku koji kao da je od kamena a ne od krvi i mesa. Ni obrva da mu se pomeri. Gleda pravo kao da se ništa ne događa.
Edo podiže pogled i tiho, kao da nekog moli za milostinju, razvuče: „Hasaneee…“
Momak se i ne pomeri. Kao da ga i ne čuje i ne vidi.
Edo je sad bio siguran da to nije Hasan. I taman kad je u sebi ređao Emiru sve po spisku jer ga je ovaj uvalio u bezizlaznu situaciju, okamenjena figura sa brežuljka, ne pomerajući čak ni usne kroz zube ispusti:
„Bežite u p…. materinu i jedan i drugi!“
Da, jeste Hasan, zadovoljno pomisli Edo pa spusti pogled i pobednički se okrenu nazad. Narogušenom vojniku ništa nije bilo jasno, a šansu da razjasni situaciju pokvari povorka sa kovčegom koja pristiže na poslednje odredište.
Šest vojnika je položilo kovčeg prekriven srpskom trobojkom pored pripremljenog groba. Svečano i u najboljem redu se pomeriše u stranu i napraviše mesto za pokojnikove najbliže. Moglo se čuti kako svaki od prisutnih diše. Jezivu tišinu remetili su samo jecaji i vrane u daljini.
Poslednji govor na ispraćaju komandantu prvi je održao Arkanov sin Mihajlo, a onda je sa svojim govorom otpočeo Borislav Pelević. Prisetio se svih nežnosti i dobročinstava Željka Ražnjatovića, podsećajući da muslimanske žene po Bosni još uvek svojim sinovima daju ime Arkan u znak sećanja i zahvalnosti za sve što je za njih učinio. Na samom kraju Pelević završi:
„Gospodine Komandante, dozvolite mi da se povučem“
I Emiru i Edinu istovremeno na pamet pade Emirovo: „Vuci se u p…. materinu!“.
I dok se u obojici svetlosnom brzinom punila Etna i gonila na eksploziju smeha koji bi im verovatno bio poslednji, oni iskoristiše okinutu salvu jecaja gomile, spustiše glave i oči prekriše rukama glumeći grcanje od boli i plača. Što bi bogobojazni rekli: „Bog nikoga ne optereti više nego što može da ponese“. Tako i njih dvojca dobiše put da se izvuku iz smrtno ozbiljne nedaće. Samo što ovo nije bio put, nego kozja staza sa sve trulim brvnom preko nabujale vode. Ali oni pređoše. I prekostaše.
Pelević drži govor na Arkanovoj sahrani
Pelević drži govor na Arkanovoj sahrani
No ovo nije kraj drame. Samo nekoliko sati kasnije, drugi Dnevnik RTS-a u 19:30 tradicionalno je gledala cela Srbija. A Dnevnik je počeo ovako:
„Danas je u prisustvu više hiljada ljudi na Novom groblju u Beogradu sahranjen Željko Ražnatović Arkan…“, a onda krenu i snimak sa sahrane… Prva scena u krupnom planu, Emir Šuman Šuks i Edin Drljo, grcaju u bolu i tresu se u samrtnom ropcu na poslednjem ispraćaju komandantu Srpske Dobrovoljačke Garde. Smeh ubrzo pretvoren u pravi pravcati plač, ali nad svojom neizvesnom sudbinom, bio je toliko uverljiv da ih je kamera držala u krupnom planu tri puta duže nego Cecu.
Telefoni u kućama porodice Šuman i Drljo su ludački počeli da zvone. Prijatelji, rodbina, komšije, i poznanici su požurili da uzmu muštuluk.
Nisu morali da zovu. Drugi Dnevnik RTS-a se pomno pratio i kod Šumana i kod Drlja.
Još nisu ni počele vesti iz sveta, a rahmetli Ismetu Šumanu su na Centru za rehabilitaciju na Zlataru već stavili tabletu pod jezik i prikačili EKG. Proko ga je stabilizovao tek oko vremenske prognoze.
To veče je Sulejman Drljo tri puta ulazio u špajz pre nego je pogodio vrata spavaće sobe. Majka kaže da je noć preležao na leđima gledajuci u plafon. Bio je siguran da je njegov sin batalio fakultet i priključio se podzemlju. Nesvesno je potiskivao činjenicu da najmlađi Drljo nije u stanju da tetkici u menzi uvali pocepan bon za večeru a ne da organizuje grupu i izmlati neku babu zbog penzije.
Sahrana je obavljena u četvrtak a već u petak se naš dvojac dogovorio sa Srbom Lapčevićem da posete EXPO ZIM 2000 na Beogradskom sajmu. Trebalo je samo da na Ekonomskom fakultetu pokupe Srba pa da krenu u razgledanje skijaške opreme.
Na samom ulazu na fakultet su primetili televizijsku ekipu i tehničare koji su montirali poveći pano na kom je pisalo G17. Ispred panoa stajala je govornica sa nekoliko mikrofona. Rasveta je bila već postavljena sa strane. Čekajući da se Srbo pojavi, Emir i Edo su prišli i počeli da zagledaju. Odjednom se oko njih stvoriše Mlađan Dinkić, Miroljub Labus, Čedomir Antić i još šest-sedam profesora Beogradskog Univerziteta.
„Molim vas, samo stanite u sredinu, tu ispred panoa“ – reče im jedan od organizatora snimanja. Emir i Edo bez pogovora napraviše par koraka i stadoše baš gde im je čika rekao. Sa Edinove strane stade Labus i još par profesora. Sa Emirove Antić i ostatak tima G17. Mlađan Dinkić stade za govornicu.
„Idemo, počinje!“ – glasno reče glavni.
Kamere se upališe i Dinkić poče sa govorom. Iako nisu imali blage veze o čemu govori, i Emir i Edo su značajno klimali glavom na svaku Dinkićevu rečenicu. Govor je trajao svega nekoliko minuta nakon čega se kamere i svetla ugasiše. Tehničari za par minuta prikupiše kablove i scenografiju i nestadoše. Odoše i Dinkić i ekipa. Srbo se konačno pomoli od nekud i krenuše na sajam.
Iste večeri, porodice Šuman i Drljo, još u šoku od sinoć, su pomno pratile Drugi dnevnik na RTS-u u 19:30.
„A sada vesti iz zemlje: Predsednik nevladine organizacije G17, Mlađan Dinkić je u saopštenju za novinare ponovio da…“ U tom počinje snimak. Dinkić govori a iza njega stoje Emir Šuman Šuks i Edin Drljo. I klimaju glavama. Ovaj u limun žutoj jakni, drugi sa saracenskom bradom i kosom zalizanom u nazad.
Ismet i Mejra Šuman, i Sulejman i Lala Drljo su nemo gledali u pravcu televizora kako im sinovi afirmativno klimaju glavom zajedno sa Labusom i Antićem dok Dinkić govori. Mejra ustade da potraži Ismetu tabletu za pod jezik. Sulejman daljinskim ugasi televizor, a Lala otvori vrata od terase i pusti hladni januarski vazduh u sobu.
Šef Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Saša Vukadinović je iste noći sazvao hitan sastanak svojih najboljih operativaca sa samo jednim ciljem: Utvrditi identitet NN lica koja su do jučerašnjeg dana službi bila apsolutno nepoznata. Već se video suton Miloševićeve vladavine. Očigledno je da momci imaju veze i sa podzemljem i sa opozicijom. Snimci iz više uglova su pregledavani do ranih jutarnjih sati.
Bezmalo 20 godina je prošlo od Arkanove sahrane. Više od godinu dana od kako je Pelević ostavio kašiku. Mlađan odavno više nije mlađan. Emir i Edin su zreli ljudi ali su dan danas skloni šegi i neozbiljnosti.
