Sigurno da je mnogima od vas još uvek živo sećanje na čika Rašu Popova. Bio je to zaista veliki čovek i intelektualac, koji se vešto krio iza neobične pojave vilenjaka. Jedna od njegovih lepših priča koju sam zapamtio počinje tako što on kaže svojoj ženi Radi:
„Rado, ajmo u Beograd.“
To ne bi bilo ništa neobično da njih dvoje nisu živeli u Svetogorskoj ulici, a što se smatra užim centrom grada. Nastavak priče ide otprilike ovako: čika Raša uzme svoju Radu pod ruku, pa sa njom kroz Svetogorsku i Makedonsku dođu do Kolarčeve. Kada na semaforu pređu Kolarčevu i nađu se na Trgu Republike, onda on kaže:
„Rado, stigli smo u Beograd.“
Kad sam video kako danas izgleda Trg Republike, a nakon rekonstrukcije koja je trajala 375 dana, prvo sam se setio Raše Popova, zamišljajući ga, onako neobičnog i dobroćudnog, kako sa svojom suprugom Radom dolazi na Vesićev trgu i pita se da li je došao u „svoj Beograd“ ili je banuo u scenografiju za čuvenu seriju koja ga je i proslavila, a zvala se „Fazone i fore“.
Jer bez obzira na to što je proširen za pešake, a na uštrb prometnosti u saobraćaju, popločan betonom, obogaćen „pametnim“ klupama i oivičen propadajućim stubićima s kamerama, u sam trg je za tih nešto više od godinu dana spucano, ako je verovati predstavnicima opozicije – 10 miliona evra. I to, kako tvrde, za najobičniju šminku. Ako je i pola tačno – tužno je.
Beograd se dolaskom Vesića na njegovo kormilo zaista našao u neobranom grožđu. Vešto skriven iza neobične pojave vilenjaka Zorana Radojičića, Goran Vesić, nekada istaknuti član žutih lopova, krenuo je da menja lični opis glavnog grada Srbije. Tu njegovu strast podržava i sadašnja republička vlast, pa je prestonica razrovana kako da u njoj žive krtice, a ne Beograđani.
Život Beograđana je otežan i zbog neusklađenosti započetih i završenih poslova. Stalne gužve i neprohodne saobraćajnice dodatni su namet na opštu bedu većine stanovništva. Ako se tako nešto da i istrpeti, jer svi ponekad moramo da se odreknemo određenih stvari zbog nekog višeg cilja, pitanje je kakav će se kvalitet dobiti na kraju: hoće li to zaista biti moderan i funkcionalan evropski grad ili Potemkinovo selo koga su, na svu muku, još razorili i opljačkali sopstveni upravitelji, a sve pod parolom rekonstrukcije.
Možda bi najbolja metafora sadašnjeg Beograda bila njegova gradska televizija „Studio B“. Nekada je to bio urbani prostor pun kulturno-umetničkog sadržaja, dok je danas uglavnom platforma za TV prodaju i monologe predstavnika vlasti.
Pored „Studija B“ propao je još jedan od simbola onog običnog i gradskog Beograda, a zove se OFK „Beograd“. Klub danas igra u jednoj od četiri srpske lige, dok je u bivšoj Jugoslaviji bio standardni prvoligaš. Jedan od njegovih poslednjih predsednika je bio i Zvezdan Terzić, a koji se u tranziciji između OFK-a i Crvene Zvezde, više od godinu dana krio od zakona po Crnoj Gori zbog nekih malverzacija u bivšem klubu.
Ono što mi je zasmetalo kad sam poslednji put bio u Beogradu, a u kome sam živeo celih petnaest godina, jeste što se taj grad, kao i svaki glavni grad nesređene države pravi po meri pseudoelite. Kako domaće, tako i strane. Život je za običnog građanina izuzetno skup, dok je nekom „našem domaćinu“ ili strancu sve dostupno. Ako bi, recimo, prosvetni radnik iz provincije došao na Sajam knjiga i tom prilikom, platio prevoz, prespavao dve noći u solidnom hotelu, ručao u pristojnoj kafani, kupio sasvim običan komad garderobe i par knjiga, potrošio bi celu svoju platu. A ako bi neka koleginica želela da se bar jednom obuče u krpe kao potpredsednica vlade i gospođa ministarka za građevinarstvo i saobraćaj – Zorana Mihajlović, samo bi za tašnu morala da radi celu godinu.
Ako bi gradove poredili sa nekim institucijama, pa recimo za Veneciju ili Firencu rekli da su muzeji na otvorenom, današnji Beograd bi bio najsličniji hostelu u kojem odsedaju ljubitelji vašarskih zabava. Ili drumskoj kafani u kojoj možete, ako ste stranac ili „srbski domaćin“, da se dobro provedete. I da za sitnu lovu dobijete tešku hranu, žestoka pića i lake žene. Tu je i novogodišnja rasveta, koja se kači krajem leta, a skida u proleće, kako bi efekat bio jači. Važno je samo da šljašti.
Dodatni atak na estetiku su i planirana gondola, jarbol u oblacima, asfaltiranje Kalemegdana… U suštini, tu se nagomilalo toliko kiča i neukusa da pojam „estetika ružnog“ dobija na svojoj punoći izraza.
Poznato je ono Le Korbizjevo zapažanje da je Beograd najružniji grad na najlepšem mestu. Beograd je od Singidunuma do danas rušen preko četrdeset puta, pa je teško bilo i održati neki kontinuitet u arhitekturi i izgradnji. A i čim je nešto osuđeno na preživljavanje, vazda se mora dovijati. S tim što, ako imate solidno obrazovanje, malo veštine, osećaja za estetiku i dobre volje, onda je mnogo lakše. Kad nemate obrazovanja, veštine, osećaja za estetiku, a ni dobre volje, onda je to klasično silovanje od života.
Šta hoću da kažem: Bio je dakle Beograd ružan i pre, ali Vesić će mu izgleda jebati kevu.
