Први део: Избор водича
Наш пут према Цариграду иде преко древне Тракије, места где је рођен чувени филозоф Демокрит, отац атома, и његов друг Хипократ, отац медицине. Али, стари Грци нису имали неко посебно мишљење о Трачанима и углавном су о њима причали вицеве. Касније су ти исти Грци све Словене, помало потцењивачки, назвали Трачанима, налик оној матрици по којој Енглези источне Европљане зову Пољацима (fucking Polish, by the way) или као што су Словенци некада све не-Словенце у бишвој Југи звали Босанцима. С друге пак стране, баш овај део континета су становници из пупка цивилизације тј. Мале Азије назвали „Европом“ – земљом залазећег сунца, па се тај термин после одомаћио и проширио на цео континент. Било како било, Тракија је широка и плодна, кроз њу тече Марица, а деле је Бугари, Грци и Турци. Историјске околности су је због географског положаја и честих ратова бојиле у црвено, па стога небо изнад Тракије, поред плаве, понекад уме да буде и љубичасто.
Улазак у Стамбол обично траје месецима, годинама, а понекад и вековима. Добрим аутобусом око два сата. А када се нађете у тако великом граду потребно је да на време обезбедите водича. И текст који следи из моје тастатуре, као први део или увод у ово лирско путовање, биће управо проналазак правог човека за тај посао.
Бројне опције су у оптицају.
Ту су пре свега људи из туристичке агенције која нам је организовала пут. Господин С. је искусан и стамен тип, познаје град веома добро, али због прописа у Стамболу, тај посао може да обавља само домицилни грађанин. Представник турске агенције, господин Л, а с којом српска аганција сарађује, има наше корене. Као дечак од седамнаест година је са целом породицом напустио родни Тутин и више од пола века живи у царском граду. Солидно се служи српским и после толико времена избивања. Главна предност му је што Истанбул познаје у прсте. Али мене, као и сваког младохегеловца, не интересују детаљи, него целина. И душа места, пре него његова историја крцата чињеницама као нар.
Та прича о водичу или претечи је иначе веома важна. Према неком теолошком тумачењу каже се да сваки човек који постане верник, мора да има свог личног претечу, као што је Христос имао Јована Крститеља. Исто важи и у другим сферама живота. Рецимо у бизнису. Ако хоћете да се бавите неким послом одете код човека који тај посао ради веома добро. И замолите га да вас упути у суштину и финесе. Нема потребе да се саветујете и консултујете са неким згубиданима, експертима или не дај Боже – „филозофима“.
Ту потребу за претечом је осетио и Данте кад је писао „Божанствену комедију“. Његов водич кроз пакао је био римски песник Вергилије, док је кроз чистилиште и рај тај посао поверен госпођици Беатриче Портинари из Фиренце на Арну.
Веома пластично ће тај однос водича и новајлије на непознатом терену описати и фудбалер Владимир Петровић Пижон. Кад су га једном приликом новинари питали који тренер је пресудно утицао на његову каријеру, Четврта Звездина звезда ће рећи да то није био ниједан тренер, већ такав стицај околности да је он започињао своју каријеру кад је Драган Џајић, Трећа Звездина звезда, свој минули рад приводио крају. И поентираће мени веома драгом реченицом, а чија поента отприлике гласи да вас само играње у тиму са великим играчима може учинити великим играчем.
А ко је велики играч у мом случају и у жељи да на себи својствен начин, изнутра, доживим и упознам Истанбул? И мора ли уопште бити из нашег времена? Или реалан лик?
Било би добро да опет пробамо са неким земљаком као што је господин Л. из Тутина.
Ако би кренули од самог почетка то би могао да буде Константин Велики из Ниша. Он је основао град и по њему се тај исти град вековима звао.
Или можда цар Јустинијан из околине Лесковца? Он је саградио Аја Софију и том граду дао најпрепознатљивији симбол, верујући притом да је тим чином, претекао и самог Соломона.
Проблем је у томе што цареви имају паметнија посла него да буду туристички водичи. На страну то што је проблем и у самом Јустинијану, јер је доласком на престо затворио све филозофске школе у царству, рачунајући и Платонову Академију, па ми не улива неко поверење. Још притом верује да је претекао Соломона, коме је Господ на висинама обећао у Првој књизи о царевима следеће: „ево ти дајем срце мудро и разумно да таквог какав си ти ни прије тебе није било нити ће после тебе настати таки какав си ти (3, 12).
Ту је и Стефан Дечански! У Цариграду је био у својству мигранта седам година. Отац МилУтин га је тамо прогнао, пошто га је претходно ослепио због побуне. Житије Стефаново каже да му је Свети Никола, слава му и милост, баш у Цариграду вратио вид. Али с обзиром да је наш краљ поменути избеглички живот провео у слабовидости и вероватно кујући план како да се врати на српски престо, град му је гарант остао туђ.
Мехмед пашу Соколовића памтимо као најмоћнијег Србина у историји. Иво Андрић га је описао у свом најпознатијем роману као дечака од десетак година кога су одвели у јаничаре. Историја каже да је био скоро па пунолетан. Соколовићи су наиме, по породичној традицији, припремани за игумане манастира Милешева или црквене великодостојнике. Та судбина је међутим била намењена његовом брату од стрица и потоњем патријарху Макарију Соколовићу, док је за Бајицу стигла максуз делегација са истока и одвела га у Једрене. Наш Бајица Ненадић (оно Соколовић му је од имена села, као што је и Корлеонима са Сицилије) крчио је успешно свој пут од управника штала до султановог зета и великог везира. Један од лепших описа у роману „На Дрини ћуприја“ јесте управо атентат на нашег пашу. Велики везир је, као што знате, убијен испред џамије кад је ишао на молитву. Убица, наводно неки ментално поремећени дервиш, посао је обавио ножем. И кад је везир пао на земљу спала му је џалма и открила ћелаву главу. Андрић се ту показује мајстором свог заната описујући како то лице човека на самрти, лишеног титула и почасти и турског одевног предмета на глави, све више поприма изглед обичног српског сељака из неке босанске вукојебине. Наравно, Андрић се не изражава овако простачки, будући да је пензију зарадио као дипломата, али знате шта је писац хтео да каже…
Можда би неки од мојих водича могли бити и полуписмени крсташи који су Цариград опустошили на почетку 13. века и тако начели Византију, а испирисани Венецијом, чија је жеља била да имају главни поморски утицај на Средоземљу. Шта бих могао сазнати пак од тих људи који су своју похлепу маскирали религијом и чији су бродови од терета опљачканог блага тонули у Мраморно море као ћускије? Вероватно много тога о ноћном животу града.
Можда би мој водич могао бити неко од Ђеновљана које су византијски цареви довели у град како би направили противтежу Венецијанцима и који су, као успомену на себе и свој живот на Босфору оставили кулу Галату. Сигурно да би један од тих трговаца могао да нам исприча причу како су онда Ђеновљани губећи утицај у Цариграду доласком Турака потражили срећу на Западу и како је један од њих, именом Кристофер, пловећи под шпанском заставом са три каравеле, случајно открио Америку тражећи притом пут за Индију.
Веома погодни за водиче могу бити и учени Грци који су напуштали град у 15 веку, непосредно пред пад и после пада, тражећи своју срећу у градовима северне Италије. Они су недовољно просвећеном западу донели оргинална дела Платона и Аристотела и помогли да ренесанса добије ону пуноћу по којој је и данас памтимо.
Ако би тражили неку савременију личност да нас проведе кроз царски град избор вредан пажње би био Кемал Ататурк. Турци га славе као Тита, а разлог је веома оправдан. Да су рецимо Шпанци имали војника као што је Ататурк, сад би Гибралтар био њихов и контролисали би мореуз који повезује Медитеран са Атланским океаном. Шта се наиме збило: Отоманска империје је клизила у пропаст током целог деветнаестог века и постепено губила територије. Гледано из перспективе Турака, наши ослободилачки ратови за време Карађорђа и Милоша су били у суштини сепаратистичке буне. Термин који је у последњим данима монархије коришћен за ту велику државу чије су коњи некад пасли траву испод бечке тврђаве на западу и дубоко доле на истоку, био је „болесник са Босфора“. Након Првог светског рата, лукави Енглези су заузели Босфор и желели су Константинопољ да препусте Грцима. Сигурно да их није у томе водила било каква емпатија према народу који је у том граду живео и стварао велика дела преко хиљаду година, већ их је сигурно више интересовала моћ контроле протока робе и људи између Црног и Средоземног мора. Као и блокада СССР-а. Али Ататурк је организовао Младотурке и помоћу Руса, протерао Енглезе, а са њима и Грке. Убрзо је повратио углед пониженим Турцима, укинуо је монархију и успоставио републику, укинуо је арапско писмо и увео латиницу, скинуо је женама фереџе и омогућио образовање широких народних маса. У великој мери Ататурк је смањио утицај религије на политички живот. Свој допринос секуларизацији, поред горе поменутих, био је и тај што је одлазио у кафане и пио пиво. Једна од легенди каже да краљ Александар од Југославије није хтео да помогне Грцима да задрже Цариград, јер је гајио добре односе са Ататурком. Наводно, припадали су истом братству. Оном масонском…
Или би можда могао тај водич да буде неки од шверцера из мојих крајева. Из овог времена или из времена деведесетих. Или можда чак из периода кад је трговачки пут Цариград – Дубровник ишао преко Златара и кад је на том путу, у мом селу Акмачићима, настао прво град Соколова из кога ће се касније развити Нова Варош…
Али да скратим овај преопширни увод… Од самог почетка знам ко је мој водич. О томе, међутим, читајте у наставку…
