Nije pogrešio, ko god to bio, kad je rekao da je prvi roman 20. veka bilo remek-delo F.M. Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”. Iako su ti Zapisi svetlost dana ugledali početkom šezdesetih godina 19. stoleća, ono što su doneli sa sobom, a to je žitije neprilagođenog i odbačenog građanina, nastavilo je svoje disanje i trajanje, modifikovano podnebljem i vremenom, kroz mnoge kasnije likove visoke umetnosti.
Možemo reći da je recept Dostojevskog primenio Kami kad je pisao “Stranca” ili Selindžer kad je pisao “Lovca u žitu”. Ili Skorseze kad je režirao “Taksistu”. Svet je pun marginalaca koji samo čekaju da budu ukoričeni. Ili ekranizovani.
Proza pak prelazi u poeziju kad je dotični marginalac ujedno i pisac. Dovlatov je ta vrsta pesnika. Kao što je i Gogolj.
Sergej Dovlatov je rođen u umetničkoj porodici, 3. septembra 1941. Otac mu je bio pozorišni reditelj, majka glumica. Nakon razvoda roditelja ostaje sa majkom. Odrasta u Lenjingradu. Studira i biva izbačen s tamošnjeg Filološkog fakulteta. Vojsku služi sredinom šezdesetih, na severu Rusije. Tri godine čuva robijaše. U povratku iz vojske radi kao turistički vodič. Nakon jedne pijanke, u trideset i trećoj, završiće u Talinu, i tu će se zadržati dve godine. Iskustvo iz tog estonskog života biće pretočeno u romanu “Kompromis” (1981).
Godine 1978. Dovlatov će emigrirati u Ameriku. U Njujorku će živeti dvanaest godina. Umreće relativno mlad, u avgustu 1990. Godina dana će mu nedostajati do pedeset. Nešto slično našem glumcu Nebojši Glogovcu.
Trag koji je Dovlatov iza sebe ostavio (spremite se za opšte mesto) biće vremenom sve dublji. Dok je živeo u SSSR-u nije bio u prilici da objavljuje na veliko. Amerika mu je ponudila tu mogućnost, a pažnju zapadnoj publici na talentovanog pisca skrenuo je njegov sugrađanin i potonji nobelovac – Josif Brodski. Nakon preporuke poznatijeg kolege, Dovlatova više nije bilo potrebno šlepati. Njegov talenat i njegove knjige ubrzo su osvojile čitaoce.
Roman “Kompromis” se sastoji od trinaest poglavlja. Osim prvog, svako poglavlje počinje nekom vešću koju je autor pisao za talinske novine – “Sovjetska Estonija”. Nakon te vesti, pisane tako da bi bila prihvatljiva tadašnjem režimu, sledi tekst kako se neki događaj zaista desio i niz komičnih situacija kroz koje junak prolazi dok obavlja dužnost novinara. Dok bira između posla i istine, novinar se odlučuje za posao i sigurnu egzistenciju. Dug istini će vratiti kad napusti svet novinarstva i preseli se na Zapad.
Roman je lako čitljiv, što nikako ne znači da je Dovlatov lak pisac. Pre svega, tu je reč o samoj tehnici. Novinarsko iskustvo je sigurno bilo od velike pomoći.
Dovlatov ne muči čitaoca. Njegove rečenice su brze i precizne. Tekst obiluje dijalozima, pa mu ne manjka ritma. Humor je iskren, istančan, na momente brutalan i ima ga skoro na svakoj strani. Utisak koji knjiga može ostaviti na vas, kad je sklopite, jeste kao da ste se vratili kući, u cik zore, sa neke lude žurke. A i šta očekivati od talentovanog pisca koji nije bio imun na poroke? I autor je jedne od najlepših ispovednih rečenica svetske književnosti, koja glasi:
“Najveća tragedija u mom život je smrt Ane Karenjine.”
Ipak, roman “Kompromis” nije tolstojevski. Da bi se pisalo kao Tolstoj potrebna je grofovska titula i udobnost. Dovlatov ni jedno ni drugo nije imao. Ta selekcija za njega nije bila hendikep. Samo je morao igrati za tim u kome je kapiten Dostojevski. I deliti sličnu sudbinu sa, recimo, Venediktom Jerofejevim, koji će verovatno najbolnijom knjigom “Moskva-Petuški”, ideju Dostojevskog o marginalcima dovesti do usijanja i metafizike.
Dovlatov opisuje u “Kompromisu” svoj život u Talinu, rad u novinarskoj redakciji “Sovjetske Estonije”, i sve ono što krasi Baltik, kao mešavinu različitih kultura, od ruske do nemačke i skandinavske. Opisuje i neobične likove, alkose, lake ili lude žene, ograničene partijske činovnike… I sebe, u tom starom, a za njega intimnom i malom gradu od 400 hiljada duša, smeštenom nimalo daleko i južno od Helsinkija, istočno od Stokholma i zapadno od Lenjingrada.
Divni su delovi romana kad Dovlatov pripoveda o novinaru Eriku Bušu i njegovoj ženi Galini. Buš je lud za cela sabrana dela, a ne za jedan roman. Nesnađen je i krhak, pa ga obožavaju starije dame. Jedna od njih je i Galina, koju će upoznati kad bude bez novca, posla i krova nad glavom. I koja će ga primiti kod sebe u toplo porodično gnezdo, pošto zna sve pesme Ane Ahmatove napamet. Buš i Galina su možda kopija ljubavi između Salvadora Dalija i Gale. Ali verujte mi na reč, kopija je autentičnija od originala.
Tu su i opisi kolege Žbankova koji pravi najbolje fotografije sa lošim aparatom, a ume da fotografiše i bez filma “kako bi opustio atmosferu”. Skupa sa Žbankovim opisuje i ženu koja je na nekoj farmi oborila rekord u muži krava. Dovlatova u stvari šalju na tu farmu kako bi napisao tekst koji će posvedočiti da se ta žena, vredan radnik iz naroda, dopisuje lično sa drugom Brežnjevim. Dovlatov nam neće prećutati da iza svega toga stoji farsa i propaganda.
U tom “kompromisu” ili poglavlju opisane su i žene bliske partiji, a za potrebe partije i najstarijem zanatu. Te cure su zadužene za infrastrukturu, da se novinar i fotograf osećaju opušteno dok stvaraju “veliku priču”. Ali na rastanku, posao rade profi:
“Ušli smo u kupe. Devojke su išle prema kolima, živo razgovarajući. Nisu se ni osvrnule…”
Paradoksalne su i scene gde o svom drugu i kolegi Šablinskom, Dovlatov kaže da su mu roditelji, intelektualci, završili u nekom radnom logoru i da je Šablinski odrastao među robijašima koji su bili vrhunski intelektualci. Šablinskog je tako sticajem nesrećnih okolnosti obrazovala ruska naučna elita.
Potvrda sličnog odnosa prema intelektuacima u Rusiji Leonida Brežnjeva biće opisana kad se Dovlatov prijavi za rad u kotlarnici i tamo čuje od kotlara Curkova koja su sve interesovanja njegovih kolega:
“Oleg je na primer, budista. Sledbenik zen učenja. Traži smirenje u manastiru sopstvenog duha… Hud je slikar, levo krilo svetske avangarde. Radi u tradiciji metafizičkog sintetizma. Oslikava uglavnom ambalažu – gajbe, tegle, futrole…
Ciklus se zove “Mrtve istine” – šapatom je objasnio Hud, crven od stida.
Curikov je nastavio:
A ja sam prost čovek. Slobodnim danima bavim se teorijom muzike. Uzgred, šta mislite o politonalnim pasažima kod Britna?”
Sličan motiv će iskoristiti i Milorad Pavić, kad nekoliko godina posle Dovlatova, bude opisivao u “Predelu slikanom čajem” scenu gde jedan ruski matematičar, kao nepodoban, završi na severu, u malom gradu, kao čistač snega… I pokuša da dokaže učiteljici, jer je ponovo morao u školu od prvog razreda, da 1 i 1 nisu nužno 2. A kad se u dokazivanju zbuni, izvodeći glomazne formule, ceo razred će mu sugerisati da je pogrešio kod Plankove konstante.
U romanu “Kompromis”, a čija se radnja odvija sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, možemo da naslutimo i raspad Sovjetskog Saveza. To je vreme Brežnjeva, koji je propustio priliku da reformiše državu, već je, radi marketinga, sve karte polagao na tešku industriju i kosmičke projekte. Vratio se staljinizmu i uspeo da se posvađa sa Kinom, što je iskoristio Kisindžer. Rusiji je pretila glad zbog američkog embarga na uvoz žita i nedovoljnog ulaganja u poljoprivredu, kao i one oblasti života koje se tiču običnog čoveka.
Rasulo se krilo iza krutog sistema. I premda je stvorilo, to rasulo, blistavu umetnost, njeni stvaraoci su platili visoku cenu. Dovlatov, Brodski, Jerofejev su, pored Ahmatove, Cvetajeve, Pasternaka, Solželjicina i Konstantina Paustovskog, najsjajniji biseri sovjetske književnosti, ali i kolateralne žrtve. To su u biti ljudi koji nisu pristajali na kompromise. Ili nisu umeli.
Mi u Srbiji trenutno živimo kao u SSSR-u Leonida Brežnjeva. Krut je sistem i vode ga “ljudi bez kalibra i ideje”. Rade se veliki projekti, dok se ne obraća pažnja na običan narod (centar Beograda se pravi za (belo)svetsku elitu, a prigradska naselja nemaju kanalizaciju, npr.) Propaganda sve melje. Ekonomija slabi. Emigriraju najtalentovaniji. Ali bar cveta umetnost. Posebno satira.
Kraj romana je veoma poučan. Dovlatov shvata da više ne može da piše tekstove koji služe aktuelnom režimu. U toj ideji mu pomaže i dijalog sa bratom:
“Moj brat koji je dva put osuđivan (jednom – za ubistvo bez predumišljaja), često kaže:
“Radi neki koristan posao. Kako te nije sramota?”
“E baš ćeš ti da me učiš!”
“Ja sam samo ubio čoveka”, kaže moj brat, “i pokušao da spalim njegov leš. A ti?”
Ovo “a ti?” kojim se završava ovo remek-delo, pitanje je koje se tiče svakog od nas. Da li pristajemo da budemo deo vladajuće propagande ili mislimo da može drugačije? Jesmo li na strani Sergeja Dovlatova ili smo na strani Predraga Sarape?
Roman “Kompromis” je inače izdao Flavio Rigonati u “Lomu”, a veoma važna stvar za domaću kulturu jeste i ta što u filmu “Dovlatov” iz 2018. godine, a u režiji Alekseja Germana Juniora, ovog ruskog pisca igra mladi srpski glumac Milan Marić.
