У аутобус за родну Дубицу пуковник у пензији Милош Брдар сместио се нешто пре 15 часова. Јесењи дан је ионако био сив, а простор око београдске аутобуске станице, још сивљи. Гомила света је циркулисала као по задатку, што је времешном пуковнику од деведесет година, који се једва пробијао кроз масу, стварало додатну тензију на ону ионако постојећу. А ту постојећу изазвала је вест да је његов рођени брат Ранко Брдар преминуо изненада у својој осамдесет и петој години живота.
„Сахрана ће бити сутра“, рекао је инжењер Дејан Брдар, пуковников синовац, а Ранков син. „Само да те обавестимо. Знам да не можеш доћи.“
Кад је пуковник спустио слушалицу, одмах је почео да пакује ствари у кофер. Ставио је веш, две кошуље, панталоне на пеглу и хигијену.
„Понећу и парфем“, прошапутао је.
Кад му је пре месец дана умро најбољи пријатељ и колега, Вељко Солдат, пуковник Брдар је враћајући се са Новог гробља сасвим случајно у трамвају број 12 купио парфем „Пакорабан“ од шанера, који му је пре тога уступио место.
„Само седите“, рекао му је тај шанер, а кад је пуковник приметио да млади господин има торбу, која је можда тешка, добио је одговор да и није баш, пошто се унутра налазе само парфеми. Мирис мртвог тела свог најбољег пријатеља Вељка Солдата, кога је пуковник пољубио у чело, по православном обичају, још је био у његовом носу и ко зна колико би се задржао да га информација о парфемима није довела до идеје да један и пазари. Избор је пао на „Пакорабан“ кога је пуковник одмах попрскао испод длана. И дубоко удахнуо.
„Човек труне и пре него што умре“, рекао је младићу док му је пружао новац. „Сва срећа па се индустрија парфема брине око тога да се труљење одвија пристојно.“
Кад је дошао у Дубицу, пуковник је потврду о добром избору парфема добио и од снаје Биљане, Дејанове жене.
„Дивно миришеш, чича“, рекла је Биљана кад се љубила са стрицем свог мужа на прагу породичне куће.
Затим је изашао Дејан. Обрадовао се стрицу.
„Рекао сам ти да не мораш да долазиш“, викнуо је Дејан помало забринуто. „У тим годинама…“
„Немам ја стотину браће“, одговорио је пуковник у ходнику. Убрзо је ушао и у собу где је био ковчег са мртвим телом његовог брата. Пришао је покојном Ранку, скинуо му мараму са лица, прекрстио се и пољубио га у чело. Кратко је заплакао. Дејан га је затим извео из собе и увео у дневни боравак.
„Прекрстио сам се први пут после 1945. године“, рекао је пуковник. „Нисам тај обичај поштовао. Углавном сам ишао на сахране својих другова, комунистичких официра, где су друга правила у питању. Војни оркестар свира, испаљују се плотун, говори се како се јела кора с дрвећа да би се преживело, а затим све заврши у пепелу уз класичну музику. Нисам се кристио ни кад сам жену сахранио. И она је била комуниста.“
„Добро је чича“, утешио га је Дејан. „Немој се сад оптерећивати обичајима.“
Пуковник Милош Брдар није имао деце, па му је Дејан, ако не рачунамо његовог покојног оца Ранка, био и остао најближи род. Кад се школовао у Београду за инжењера технологије, Дејан је код пуковника и становао. Дејан је и главни јунак пуковниковог тестамента. Након смрти старца, инжењер ће постати власник стана на Земунском кеју, заставиног карабина и фолцике из 1972. године. У опису је и жеља да се пуковниково тело сахрани у родном крају, никако у Београду. У кругу породице и без војних почасти. Дејан је то умео овако да објасни:
„У Београду пуковника има као кусих паса, а у нашем крају, од значајних, мој стриц и можда још двојица-тројица. На страну то што је Милош Брдар најзначајнији, јер је аутор две веома значајне књиге о усташким злочинима у Банији и Подкозарју.“
Милоша Брдара и његовог брата Ранка, Други светски рат је затекао као дечаке. Милош је тада имао петнаест година, а Ранко једва десет. Усташе су им побиле целу породицу и њих двојица су лутали Козаром бежећи од ножа. У том лутању су налетели на чету партизана која их је повела са собом. А кад је НДХ-а капитулирала, Милош Брдар је у Загреб ушао са чином капетана, иако није напуно још ни двадесет година.
Из пуковникове касније каријере остаће забележено да се једном приликом сукобио са својим колегом, пуковником и историчарем Фрањом Туђманом око хрватског питања у СФРЈ, као и у вези процедуре око добијања чинова. Наводно, Туђман је тврдио да Брдар никада неће постати генерал. Након смене Александра Ранковића и слабљења српског утицаја у ужем југословенском руководству, Туђманово пророчанство се и обистинило: Милош Брдар је имао свега четрдесет и једну годину када је пензионисан са чином пуковнка, уз сасвим коректне привилегије. Те привилегије су га терале да буде миран и да не таласа превише, а са друге стране могао је да посвети неподељену пажњу истраживању усташких злочина у свом крају, што га је одавно интересовало и тиштало.
Књиге Милоша Брдара су, једна након пет, а друга након десет година истраживачког рада угледале светло дана и биле су једва примећене. Осим, наравно, у Брдаревом родном крају, пошто је пуковник таксативно, поред имена сваког усташе, наводио и његово родно место, занимање, јединицу којој је припадао, као и почињене злочине. Пажљиви читалац је могао у том пуковниковом тексту да осети све оно што је и Хана Арент осетила кад се у Јерусалиму суочила са лицем зла оваплоћеном у матором Ајхману, а најпрецизније израженом у синтагми „баналност зла“. Јер потоњи кољачи су пре тога били сасвим обични обућари, трговци, казанџије…
Због својих књига, пуковник јесте био веома цењен у родном крају, тачније, ценила га је највише његова породица и чланови оних фамилија које су такође страдале од усташког ножа, али је за велику већину, међутим, његов истраживачки рад био превазиђен. Објашњење је понудила дијалектичка метода приучених марксиста, будући да се Милош Брдар у свом раду разрачунавао са духовима прошлости, штетио братству и јединству и кочио убрзани прогрес Југославије. Локални лидери су сматрали да би такве књиге само додатно продубиле неслагање два кључна народа у Југославији, српског и хрватског, па су пуковнику пристојно објаснили, након његове молбе за промоцију, да је „време ровито“ и да се још нису стишале страсти након „хрватског прољећа“. Не би требало ни прећутати да је Милош Брдар у очима већине својих прогресивних земљака био само један од доконих пензионера који не умеју да се забаве, а значајно су се окористио од комунистички режим, што се могло сажети и јасно доказати кроз свега две ставке: добру пензију ужива годинама и живи на Земунском кеју, у трособном стану, са погледом на Дунав.
Ранко Брдар био је сахрањен следећег дана у породичној гробници, тамо где му је почивала и скоро сва фамилија. Његов брат Милош Брдар, рећи ће након сахране свом синовцу Дејану где тачно да и њега покопају кад ускоро буде отишао на онај свет.
„Са или без крста?“ питао је Дејан.
„Са крстом и попом“, рекао је пуковник. „Нек ме окаде, пошто се у ковчегу нећу моћи сам напарфемисати.“
Након опела, пуковник је већ почео да размишља о повратку у Београд, али га је синовац задржао да у Дубици остане док не прође бар седам дана.
„Ако смо ти ми досадни“, рекао је Дејан, „ту ти је твој исписник и школски друг Јово Добрић. Са њим можеш да изађеш у шетњу или да одете негде на кафу. Сигурно да имате о чему да разговарате.“
Пуковнику су очи засветлеле. Јово Добрић му је заиста био добар пријатељ из младости, али га је Ранкова смрт толико пореметила да је чак заборавио да тај човек и постоји.
„Још је жив?“ питао је пуковник.
„Живљи него икад“, рекао је Дејан.
„Зашто није дошао на Ранкову сахрану?“
„Сигурно да је имао неки добар разлог“, рекао је Дејан. „Али верујем да ће ти он то много боље објаснити.“
„Свратићу до њега неизоставно“, одговорио је пуковник, „али желим што пре да се вратим у Београд. Осећам да се и мени ближи крај и волео бих још који пут да прошетам Земунским кејом. Овде ће ми се ионако кости смирити за вјек вјекова.“
Сутрадан, након још једне посете гробљу, Милош Брдар је ручао, спаковао ствар и кренуо на станицу. Одбио је Дејанову понуду да га испрати. Желео је још једном да сам прође кроз родни град. А и планови су им се косили. Дејан је морао што хитније да се врати кући због гостију који долазе да изјаве саучешће за покојним Ранком, док је пуковник намеравао да се неких сат времена пре пута задржи код свог пријатеља из младости – Јове Добрића.
Јово је такође имао деведесет година, али за разлику од пуковника, живео је у граду у коме је и рођен. С друге стране није имао блиске родбине, пошто су његови махом страдали за време Другог светског рата. Он се није женио, а разлога за то је било доста. У женама, пак није оскудевао. Махом су то биле певаљке у пролазу, које су гостовале у његовој кафани, јер је Јово пензију стекао као угоститељски радник са титулом најбољег келнера у целом Подкозарју. Након распада Југославије је имао довољно новца и пословног талента да кафану у којој је радио и откупи. Мештани, они начитани, звали су га Јово Лотика, пошто је изнад саме кафане била и гарсоњера у којој је живео.
Кад је већ ушао у дубљу старост, Јово Лотика је био довољно мудар да кафану више не издаје, као што је то раније радио, будући да је имао муку са неодговорним и недовољно обученим угоститељима, већ је склопио уговор са Вањом Тривићем о доживотном издржавању у замену за бизнис и локал. А то доживотно издржавање је подразумевало да стари власник два пута дневно пије кафу са вињаком и малом киселом, затим да доручкује и вечера, као и да му се гарсоњера греја на кафански котао, за шта је било потребно обезбедити један радијатор и десетак метара бакарних цеви. Нови власник није имао ништа против, посебно што је Јово себи за живота уредио гробно место и подигао споменик. Тривићево је било само да га смести у ту рупу, испод мермерне плоче на којој је испод слике већ било записано у три реда: ЈОВО ДОБРИЋ, угоститељски радник, 1925-20.. Да, Тривић ће морати да плати и камноресцу не би ли урезао и последње две цифре, којима ће комплетирати Јовову годину смрти, али то није неки био неки нарочит издатак и посао.
Увелико је прошло подне када је Милош Брдар закуцао на врата гарсоњере свог друга Јова Лотике и овај му их отворио, обучен у пиџаму и неиспаван. Или се то пуковнику тако учинило.
„Нисам на сметњи?“ питао је пуковник развлачећи осмех.
„Ни најмање“, одговорио је Јово пропуштајући га да прође.
Пуковник се обрео у гарсоњери, загушљивој и мрачној, али солидно уређеној. Јово му је понудио да седне на фотељу, док се он сам сместио на кревет на коме је доскора лежао. Са кревета је пружио руку и из креденца дохватио флашу ракије и две чашице.
„Не могу да те послужим кафом“, рекао је. „Избацио сам решо из стана, а кафу пијем доле код Тривића. Тако ми лакше.“
„Не мари“, одговорио је пуковник. „Попићемо по ракију.“
Јово је насуо једну чашицу пуковнику, а једну себи.
„Да смо живи и здрави“, рече пуковник.
„И за покој душе твом Ранку“, одговори бивши угоститељ.
Након што је испио садржај чашице наискап, Јово Лотика се стресао као да му је са неког крова пала мања лавина снега за врат.
„Добра је“, рече.
„Јесте“, потврди пуковник.
„Сигурно си се питао“, отпочео је Јово, „зашто нисам дошао Ранку на погреб?“
„Јесам“, одговори пуковник. „Питао сам се, али тек кад ми је Дејан рекао да си још жив.“
„Жив сам, жив“, рече Јово. „Али прекјуче умало да умрем.“
„Ајде“, зачуди се пуковник. „А од чега?“
„Од рингишпила.“
„Рингишпила?“
„Прекјуче је стигао у град рингишпил! Неки мађарски Цигани се враћају са мора, па су се кратко зауставили овде код нас.“
„И раније су долазили, али људи због тога нису умирали.“
„Ствар је веома проста“, рече Јово. И накашља се. Потом крену да наспе још једну чашицу пуковнику, али то овај одби. Јово онда насу само себи, затвори флашу и наслони се леђима на кауч.
„Брзо се раширила вест по граду да је Ранко умро. Био је поштен човек, уредан, виђен у чаршији, отац једног инжењера…“
„И мој брат.“
„Е ту је проблем“, рече Јово Лотика.
„Проблем?“
„Сад ћу ти објаснити?“ одговори бивши угоститељ и испи пола чашице. Чашицу потом лагано спусти на сто: „Мене је вест о Ранковој смрти затекла баш кад су поставили рингишпил и одрадили пробну вожњу. Тај који ми је рекао да је Ранко умро, не могу више да се сетим ни ко је то био, чини ми се Јанко Ловрић, зачудио се кад сам му казао и да ћеш ти доћи на сахрану.“
„Шта има да се чуди?“ питао је пуковник поносно. „Брат није далек род.“
„Пази, ја сам знао да ћеш ти доћи“, надовезао се Јово. „Познајем те читав живот, такав си просто човек. Увек поуздан. И присутан кад је тешко. То што си ушао у године кад је сваки следећи дан раван главном згодитку на државној лутрији, за тебе никад није био проблем.“
Пуковник се благо насмешио.
„Ако сам шта у рату научио, јесте да живим од данас до сутра“, рекао је бивши официр. И након краће паузе додао. „Ја јесам стар, али нисам неспособан.“
„То сам и ја знао“, наставио је Јово Лотика. „Оно што је мене, међутим, изненадило јесте да тај Ловрић, а човек има скоро педесет година, није имао појма да Ранко има брата то јест тебе, а родио се, одрастао и ево сад стари овде у Дубици.“
Пуковнику је чекао наставак приче.
„За Дејана зна“, наставио је Јово. „Каже, како не знам инжињера Дејана, човек лаф и сви га хвале као пословођу, а за тог пуковника Милоша Брдара, његовог стрица, први пута чујем.“
„Нису нам се путеви укрштали“, рече пуковник равнодушно.
„Како нису чуо, укорим га ту ја“, наставио је Јово. „Човек написао две значајне књиге о усташким злочинима по целој Банији и Козари, све документовао, тамо се сигурно налазе и имена страдалих из твоје породице, а ти не знаш.“
Пуковник је пажњиво посматрао свог друга из детињства, Јову Лотику, како упада у све већу и већу ватру, присећајући се како је, па нема ни два дана, покушавао мештанину Ловрићу да објасни значај колективног памћења.
„А ако је ко радио на тој колективној свести, кажем ја Ловрићу, онда је то мој пријатељ из детињства и пуковник у пензији – Милош Брдар. И није ми јасно, кажем ја Ловрићу, како ниси читао његове књиге.“
„Можда човек не зна да чита“, мирно је рекао пуковник Брдар.
„Чуј не зна“, побунио се Јово. „Држи киоск и продаје новине цео живот. Научи би од досаде.“
Тишина је потом завладала гарсоњером. Трајала је скоро три минута. У том времену Јово је успео да докусури остатак друге чашице и сипа трећу. Пуковник поново одби.
„У том тренутку сам схватио сву беду живота“, промрмљао је Јово. „Борио си се за овај народ и у рату и у миру, а то више нити ко цени нити поштује. Испаде да је живот прошао тек да прође. Без трага и у магли.“
„То нам је изгледа суђено.“
„Кад тако људи олако заборављају своје хероје, помислио сам онда, ко ће се сећати једног обичног угоститељског радника у пензији, без кучета и мачета.“
„На крају смо сви на истом, увучени у велики бездан ништавила.“
„Нисам био спреман да на то пристанем, мој пуковниче“, одговорио је Јово. „Никад се нисам лако предавао…“
„Осећаш да још можеш да трајеш?“
„Осећао сам до прекјуче“, рекао је Јово. „Сад више не.“
„Шта се догодило, па си променио мишљење?“
„Купио сам карту за рингишпил.“
„Купио си карту за рингишпил?“ питао је пуковник, не скривајући чуђење.
„Јесам“, рекао је Јово.
„Ниси се ваљда возио у тим годинама?“
„Јесам.“
„Јово брате“, завапио је пуковник. „Немаш ти седамдесет, па да си још у снази.“
„И ја сам то схватио кад сам сишао са корпе.“
„Можеш ли да ми детаљније објасниш шта те је натерало да се понашаш као балавац?“
„Кад сам се провозао и потом сишао са те ђаволске справе, а више пута поздрављан преко микрофона од стране управника и власника черге, притрчало ми је и старо и младо. Чак сам се сликао за новине и дао кратку изјаву. Новинар ми је обећао да ће објавити текст о најстаријем човеку у бившој Југославији који се и даље вози на рингишпилу и пркоси годинама.“
„Шта имаш о тога?“ питао га је пуковник.
„Још увек имам вртоглавицу“, одговорио му је пријатељ уз осмех. „И наду да ће неко, било кад и било где, помињати лудог деведесетогодишњег старца који је, не знајући неки други начин, оставио траг о себи возећи се неколико кругова на рингишпилу.
Потом се накашљао и наставио:
“Тебе ће међутим мој добри пуковниче ускоро сви заборавити. И то што си оставио иза себе биће безвредно. Толико си се мучио и трудио, а на крају се све свело на то да би исто прошао да су те усташе ухватиле као и твоју породицу и убиле још 1941. године.“
Пуковник је одједном осетио како му је непријатно у друштву Јове Лотике. И ваздух, дуго непроветрен, почео је да га хвата за грло и гуши. Хтео је што пре да напусти свог друга из детињства. И његово схватање живота и бесмртности. Поздравио се, узео своје ствари и изашао вани. На Јово питање колико ће се задржати у Дубици, ништа није одговорио. Само је наставио да се креће низ улицу. Родни град му је одједном постао тесан. И он га је гушио. У глави је осећао несносну вртоглавицу.
„Ово ми је Јово пренео“, прошапутао је пуковник. „Овај вирус вртоглавице. Осећам се као да сам управо и сам сишао са рингишпила.“
Убрзо се пуковник Милош Брдар обрео испред аутобуске станице. Аутобус за Београд требало је да крене за петнаестак минута. Купио је карту и ушао у возило. Дејану ће се јавити кад стигне кући. Или ће га звати на мобили, у путу, да му каже да се удобно сместио.
И док је аутобус ишао према српској престоници, скоро сто на сат, пуковник је тихо издисао на седишту до прозора, загледан тупим погледом у зелене и крваве пејсаже свог завичаја. Путник који је седео близу њега, посведочиће полицији и инжењеру Дејану Брдару, а који ће се на лицу места појавити након непуних сат времена, да је пуковник на самрти казао нешто сасвим необично.
„Па шта је рекао?“ питао је Дејан нервозно.
„Можда би требало да се напарфемишем“, пренео је тај путник последње речи пуковника Милоша Брдара изговорене себи у браду.
