Ako bi mene pitali da li postoji sloboda medija u Srbiji, rekao bih da postoji. Možete da čitate „Danas“, „Vreme“, „Nin“ i „Nedeljnik“, da gledate Kesića na O2, Vidojkovića na TV Šabac, Ivanovića na Prvoj, PLJiŽ (Petrovića, Ljubičića i Žanetića) na N1, da pratite na tviteru Sergeja Trifunovića, Slobodana Miloševića i Jelenu Maćić, u Blicu nedeljom da čitate Pokornog građanina Srbu i Ranka Pivljanina, a utorkom Olju Bećković … Tu je svakako i naš portal „SOVA“.
Slobode zaista ima, samo je pitanje da li hoćete da je potražite.
Ono što je zamka kad tu slobodu nađete, jeste subjektivnost. Divite se pametnim ljudima i onda poverujete da ste i sam pametni, pa upadnete u ego-trip, nalik Minotauru. I tako zarobljeni ostanete u lavirintu samodovoljnosti. Ili u Francuskoj 7.
Za to vreme, ostatak Srbije, one među šljivama, u šatrama, ispred prodavnica, na svinjokoljima, u Lidlu, TV Pinku i njegovim derivatima, vazda šilji plajvaz da glasa za režim. Devedesetih za SPS, a danas za SNS.
Šta je Srbija saznao sam tek kad sam otišao u pešadiju i na Sinanov koncert, iako sam odrastao u Murtenici. Zašto tek tad? Pa zbog toga što je ta ista Murtenica u zapadnoj Srbiji, gde je bilo slobode čak i 1941. kad su partizani držali Užice, a „naši“ Požegu.
Danas, kad pogledate kartu Srbije, dve od tri opštine u kojima nije SNS na vlasti su u zapadnom delu države. Mislim na Šabac i Čajetinu. I u Novoj Varoši je do skora bila slična priča, ali je propala.
Početkom devedesetih Nova Varoš je takođe bila među retkim opozicionim gradovima u državi. Tadašnji predsednik opštine preminuo je nedavno, a bio je čovek koga sam zadnjih godina često sretao u autobusu na relaciji Nova Varoš – Božetići, preko Akmačića. Nisam ga lično poznavao, nisam razgovarao sa njim, ali sam mu se divio s distance kao „diskretnom heroju“ (termin M.V. Ljosin), dok je okružen seljacima i dostojanstven kao ruski plemić u izgnastvu, tihovao na svom sedištu odlazeći skoro svakog dana u zavičaj.
Čak je i Tito znao gde ima slobode, pa je govorio: „Razgledajući konfiguraciju terena Srbije, vidio sam da je za nas najpovoljniji pravac zapadne Srbije za stvaranje izvjesne slobodne teritorije…“ (J. B. Tito, „Borba za mir i međunarodnu saradnju).
Drug Stari je to objasnio činjenicom da je teren brdski i šumovit i da na toj teritoriji žive ljudi koji su svakom okupatoru pružili jak otpor. Drug Stari je to znao i zbog toga što je i sam bio u ulozi okupatora zapadne Srbije kao austrougarski vojnik.
Ono što međutim danas brine jeste što je Srbija okupirana od sopstvene vlasti. Ili od talasa autokratije koji se širi od Moskve, preko Stambola, Beograda, Pešte, Praga, Minska, Berlina… Varšavski pakt izgleda nije mrtav. Samo se ućutao. I preti da pokori celu Evropu. To je duh nekog novog vremena u kome će se brojni ideali utopiti (da budete obrazovani, vaspitani, solidarni, da slušate rokenrol), a isplivaće ona potuljena i zatamljena crta istočnoevropskog mentaliteta nastala brakom turskih i slovenskih duša, a da se najbolje prepoznati u beskonačnoj produkciji skorojevića.
Ceo ovaj opširni uvod jeste u suštini pokušaj da sam sebi objasnim, zbog čega Vučić ima toliki problem da bar 3 od skoro 200 opština u Srbiji imaju opozicionu vlast. Odakle toliko odsustvo viteškog i džentlmenskog duha. I toliko pohote da moraš da držiš sve pod svojom šapom.
Daj malo oladi i pusti ventile. Nauči da proluftiraš prostor. Ne moraš u svako selo da dolaziš s celim državnim aparatom i bulumentom kako bi, uz pomoć ekipe u džipovima i najvećih pristalica stabilokratije (penzionerima) osvajao 60 ili 70 odsto glasova.
I šta nagoni Vučićeve momke, ćuprijske doktore Martinovića i Orlića, da se tako obruše na dnevni list „Danas“, čiji je tiraž u odnosu na sva glasila režima na nivou statističke greške. Koraksova karikatura gde Hitler i Gebels doje na cuclu poslanike SNS-a jeste prešla granicu ukusa, ali je bila i izazvana. Reći kao Martinović za jedan od retkih opozicionih listova u državi da vodi kampanju nezabeleženu još od Hitlera i Gebelsa zaista deluje jadno.
I zar iza tog istog SNS-a, sa sve Šešeljom kao jagodom na šlagu, ne stoji toliko neukusa da ga je nemoguće reciklirati.
Od toliko primera izdvojiću samo jedan.
Naterao sam sebe da odgledam na Youtube „Kontraviziju“ koju vodi Lav Pajkić. Odavno nisam video da je neko tako ambiciozan i netalentovan u isto vreme. Svi orginalni fazoni su mu loši, a oni iole smešni nisu orginalni. Mislim da mu Željko Mitrović piše fore, te neorginalne, kada ne piše otvorena pisma.
Taj mladić je inače sin profesora Nebojše Pajkića i spisateljice Isidore Bjelice. Više je povukao na kevu. Usudio bih se reći da je Lav pravi mamin sin. I da je mama imala previše dominantnu ulogu u njegovom vaspitanju. Kao osvedočeni ljubitelj performansa, Isidora je od svog princa, umesto pristojnog mladog muškarca, napravila samo mušku Vendi.
E taj klinac, u svojoj emisiji, na televiziji sa nacionalnom frekfencijom, kao najveća sokačara, vređa neistomišljenike aktuelne vlasti, da jedini efekat koji izaziva kod osoba čija je inteligencija iole ravna inteligenciji delfina jeste najobičnije gađenje.
Koraksove karikature je pre dvadesetak godina Slobodan Milošević pokazivao Ričardu Holbruku kako bi ga uverio da u Srbiji postoji demokratija. Koraks i danas ima dovoljno lucidnosti da svojom karikaturom odredi dijagnozu duha u državi.
Najbolji student u istoriji pravnog fakulteta, kaljen dugo u radikalskom blatu, dovoljno je svestan da ono što crta Koraks ima težinu dokumenta. Na osnovu tih karikatura se može napisati i savremena istorija Srbije. Na osnovu tih karikatura se svakom može odrediti vrednost u toj istoj istoriji.
Moj savet Vučiću je da stvori atmosferu u društvu gde se na mnogo slabije neće pucati iz teške artiljerije. Da malo spusti loptu i dozvoli opoziciji da ga što skorije pobedi, kako bi mogao i on ponovo da pobedi tu istu opoziciju za nekoliko godina. Jer je vlast, kako kaže Napoleon, kao veš: treba je češće menjati.
Promena bi bila dobra i za Vučića i za Srbiju. Za Vučića da se odmori od obaveza, a za Srbiju da se odmori od Vučića. Jer ako nastavi da se ovako grčevito drži za vlast, kao neplivač za ivicu bazena, nastaviće samo da upada iz paradoksa u paradoks, pa će njegova vladavina biti zapamćena kao vladavina bivšeg radikala koji je umesto pravljenja Velike Srbije ostao zapamćen kao čovek za čijeg se vakta razgraničavalo sa južnom pokrajinom. I kad je prvi put u državi gej parada protekla frendli.
Ako Vučić bude još neko vreme falširao na istom kursu, Koraks neće morati ni da crta karikature. Crtaće se same.
Novac zarađen zahvaljujući političkom položaju i trgovini uticaja trošiće po pravilu neko od najbližih srodnika po Rusiji, Britaniji ili već gde, pošto će se Vučić, slično Miloševiću, sam potrošiti.
A i dobro bi bilo da aktuelni predsednik vidi da li će ga nakon odlaska s trona i dalje poštovati i podržavati Mitrović, Vučićević, Martinović, Orlić, Maja Gojković i mladi Lav Pajkić. Ili će mu od prijatelja ostati samo Šešelj, Toma Nikolić i Angela Merkel.
