Može li se videti Bog?

(Dodir sa isihazmom, deo I)

Pitanje mogućnosti viđenja Boga žestoko je treslo Vizantijsko carstvo XIV veka. Teološki sukob dva monaha, Vaarlama i Grigorija Palame, prelio se brzo u sve društvene sfere i raspirio rasprave, onakve kakve su samo Vizantinci umeli po pitanjima vere da vode. A oni su se oduvek gložili fanatično i strasno, do krvi i sagorevanja. Modernom čoveku najčešće se čine potpuno suluda i nikakvog traćenja vremena vredna pitanja za koja su Vizantinci bili spremni dati i Carstvo i život. Taj isti čovek obično ne može da zamisli da beskonačna verbalna satiranja dokonih monaha od pre više od pet vekova mogu imati neke veze sa njim.

Međutim, odgovori na naizgled naivno pitanje o viđenju Boga dotiču se tajne o prirodi Boga, čoveka, njihovog odnosa. Dosadašnje iskustvo mi kaže da bio neko vernik, ateista, agnostik, budista ili šta god, uverenjima i idejama koje ima o Bogu, sebi i njihovom odnosu, determinisan je njegov celokupan život. I više od toga. Može se razmatrati kako se na temeljima tih uverenja i ideja gradi celo društvo. Ali do te teme ne možemo stići u ovom tekstu, zato što moramo prvo krenuti od početka. Od isihazma!
Isihazam je, najkraće rečeno, pravoslavni misticizam. Na pomen misticizma mnogima se, sa razlogom, stvori odbojnost. Reč je iskrivljena (zlo)upotrebeom u njuejdžerskim krugovima, pa je niko više ne shvata ozbiljno. A termin misticizam zapravo sadrži u sebi saznanje o ograničenosti ljudskog intelekta i jezika da uvide i izraze stvarnost. Upućuje na neophodnost spoznaje iznad uma, u ovom slučaju, na direktno iskustvo Boga. A to dalje znači uklanjanje svih umnih predstava i viđenje realnosti onakve kakva ona jeste. Ma, ništa lakše! E, da je moj um mogao i naslutiti u šta se zaista upušta toga dana, kada sam pokucala na vrata Seminara za vizantologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu sa idejom da uzmem temu isihazma za diplomski, pa pobegao bi glavom bez obzira u kabinet Jugoslavije ili Opšte savremene istorije! Ali na sreću ili nesreću, nije znao. Vođena željom da spojim lepo i korisno, da diplomiram dok čitam o interesantnim duhovnim temama i usput saznam nešto više o tradiciji iz koje sam potekla, predložih profesoru temu isihazma. „Može“, reče on ne trepnuvši, „ne sećam se da je neko to radio!“ Ovo bi pažljivijem slušaocu moglo biti zvono upozorenja, međutim, meni je u glavi samo zvonila zavodljiva pesma o skorom kraju fakulteta.

A onda je tek počelo!!! Sa svakim pročitanim delom, rastao je spisak izvora i literature. Pokušaj da se razume jedan problem otvarao je deset novih. Obično istoričari muče muku sa nedostatkom izvora. Ja tih problema nemam! Ne zna se da li su bogatiji i raznovrsniji izvori ili literatura, a pored svog tog obilja suštinskog razumevanja fenomena isihazma nije bilo ni na pomolu! Ukraktko, isihastički oblik duhovnosti postoji od osnivanja monaštva. Znači da u XIV veku već ima hiljdugodišnju tradiciju. Tokom tog perioda negovale su ga, razvijale i oblikovale generacije monaha, svetaca i značajnih ličnosti istočne crkve. U četrnaestom veku je zahvaljujući Grigoriju Palami dostigao svoj vrhunac i zadobio status vodeće struje u pravoslavlju. Istovremeno, oko Vizantije neumoljivo steže obruč turska sila, a Zapad konstantno uslovljava svoju vojnu pomoć protiv Turaka unijom crkvi. Pod uticajem isihazma, Vizantici bi radije pali pod Turke, pa makar kolektivno poumirali, nego prihvatili zapadnjačko učenje o Bogu. Da li su bili jednostavno tvrdoglavi i ludi, ili ima tu još nešto? Šta je toliko važno u tom isihazmu?

Rasplićući mesecima jednu po jednu nit složene mreže njenih elemenata, počeo mi se napokon otkrivati veličanstven svet isihastičke duhovnosti. Shvatih da pod okriljem pravoslavne crkve postoji jedno snažno, sistematizovano učenje sa celovitim pristupom čoveku. Bila sam zatečena! Uzevši u obzir da se iz Vizantije isihazam preneo u Srbiju krajem XIV i u XV veku, da je neodvojiv od pravoslavlja, a ja rođena u pravoslavnoj zemlji, znači da mi je sve ove godine to učenje bilo ispred nosa. A pošto pojma nisam imala o njemu možemo zaključiti da nisam gledala dalje od svog nosa! Iako me ta ljudska osobina odavno ne iznenađuje, opet me je količina neznanja porazila. Ne znati cilj sopstvene religije!

Kompletna filozofija, teorija i praksa isihastičkog sistema vodi tragaoca ka jednom cilju. Cilj isihazma, a to podrazumeva i celog pravoslavlja, jeste oboženje čoveka. Viđenje Boga znači samo ispunjenje tog cilja. Dakle, drevni isihasti vekovima uče da čovek može da se sjedini sa Bogom i postane Bog. Ne samo da može, nego mu je to dužnost. Dalje naglašavaju da to nije isključivo dužnost svetaca ili monaha, već svakog pravoslavog hrišćanina. Štaviše, jedino onaj koji ide ka tome cilju ima pravo da se nazove pravoslanim hrišćaninom. Kako je onda moguće da ja to nisam znala? Smatrah se do tada prosečnim spskim vernikom. Krštena, idem u crkvu o praznicima, slavimo kući slavu, čitala delove bibilije za lektiru i fakultet, upoznla se sa popularnom pravoslavnom literaturom, delila mudre citate ponekad po društvenim mrežama. O oboženju čoveka ništa nisam znala. Istina, čula sam ranije takve ideje. Provlačile su se na liturgijama, sahranama, krštenjima, venčanjima i pomenutoj popularnoj literaturi. Ali sve mi se činilo da je to, kao što deca kažu, kabojagi, da niko ozbiljno ne očekuje da tako treba da živim ja, ona baba što se krsti kad god čuje zvona, oni što gotovo na bilbordu objave da poste, ili nabildovani tip sa istetoviranim krstom i ikonama…. Dobro, priznaću, nikada se nisam ni zanosila da sam neki puno uzorniji vernik od ostalih nabrojanih, pa krenuh da se raspitujem kod onih koji misle za sebe da jesu. A imade ih mnogo. Poste sve postove, idu redovno u crkvu, čitaju, slave slavu i obavljaju druge dužnost po propisima, osećaju se ponosno pravoslavnim i boljim od svih ostalih, propovedaju, savetuju, a neki bi čak tukli i pokrštavali nevernike… Od svih tih silnih pobožnih ljudi znanje o oboženju čoveka nađoh jedino kod obrazovanih teologa. Na pitanje zašto to narodu ne pričaju, posle mnogo oklevanja, dobih odgovor: „Aman, narod to ne zanima!“ Zaista! Koga zanima, danas može sve da sazna. Pomislih na sveštenstvo srednjeg veka koje se bunilo što se prevode svete knjige na narodni jezik, uplašeno da ne izgubi monopol na znanje i moć koju ima zbog nezamenjivosti u posredovanju između običnog naroda i Boga. Nisu se imali zbog čega sekirati, čovek i više stotina godina kasnije, kada ga jedan klik deli od svih mogućih informacija, neće videti dalje od sopstvenog nosa, a kamo li sam da vidi Boga. Iz bar dva razloga. Prvi je što mora da uloži starahovit napor i pored toga ne zna hoće li mu se isplatiti, ništa mu ne garantuje hoće li na kraju uspeti išta da stvarno spozna.

A kada smo kod drugog, setih se dobronamernog saveta što mi je pre mnogo godina dao jedan čovek iz naroda. Pošto smo se nalazili pod Ostrogom u našoj turističko-hodočasničkoj grupi se logično pričalo o veri i ja se pozvah na jedan citat iz Biblije. On je zastao, pogledao me iskreno zabrinuto i rekao „Ne valja dete čitati te knjige. Od toga može da se poludi!“ Kako ne valja čitati te knjige na kojima se počiva vera zbog koje smo navodno tu, nije mi bilo jasno. Desetak godina kasnije proučavajući iskustva iz prakse monaha isihasta videh da je moj savetodavac bio u pravu. U lavirintu ljudskog uma, dirajući u stvari Boga i đavola, može lako da se zaluta u fantaziju, fanatizam, bežanje od sveta, umišljenost, jeres, bolest, i, doista, ludilo. Samo retki mogu iz te dubine da isplivaju a da se ne udave ili trajno oštete. Većini je sigurnije da ostanu u plićaku ispunjavanja forme, okoštalih verskih rituala, običaja i fraza.

Većini je bolje da se nikada ozbiljno ne zapita:

„Može li se, stvarno, odistinski, videti Bog?“

(nastaviće se)

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>