Habibi, Srbine…

Sećate li se Rokija 4? Ako ste muškarac na pragu četrdesetih, a ne sećate se Rokija 4, onda ste ili imali amneziju ili ste u međuvremenu promenili pol.

Nisam neki fan filmova o Rokiju. Fan sam Brus Lija i Džejms Bonda. Radije se identifikujem sa istočnjačkim filozofom ili engleskim džentlmenom, nego sa talijanskim pastuvom, ali moram priznati da je taj Roki 4 zaista pravo remek delo.

Roki vs Drago
Roki vs Drago

Prvi deo serijala o Rokiju je snimljen 1976. godine. Scenario je napisao lično Silvester Stalone. I bio je veoma uporan tokom pregovora s producentima da bude i glavni glumac, premda nije imao neki ucenjivački kapacitet, budući da se pre toga jedino pamti njegova uloga u porniću. Ali osetio je da ne sme propustiti šansu i ozbiljno je zagrizao…

Tridesetogodišnji mesar koji vežba na polutkama i član je lokalnog kluba u Filadelfiji, zahvaljujući sticaju okolnosti i revijalnom meču gde aktuelni šampion crne puti traži belca za predjelo, vinuće ga pravo iz ringa prema zvezdama. I to u jednom pravcu.

Tu je i topla ljubavna priča sa Adrijan. Ili Adrijaaaaan. Tu su i ortaci iz kraja. Tu je i jedna od najboljih filmskih muzičkih tema: „Gona fly now“, s potpisom Bila Kontija, a koju glasači Tomislava Nikolića pamte i kao cover, dok je njihov kandidat vodio ljuti boj za prvog čoveka Srbije sa Borisom Tadićem. Ili ne pamte, jer su u međuvremenu promenili pol.

Kako god…

Ali kad velike producentske kuće prepoznaju da nešto može biti serijal, tu nema promašaja. Snimljen je uskoro i Roki 2 (1979) upamćen po duplom nokautu između Karl Vitersa (ala Apolo Krid) i Silvester Stalonea, a malo zatim i Roki 3 (1982), upamćen po trci na peščanoj plaži između istih aktera. Kao šlag na tortu došao je i Roki 4 leta Gospodnjeg 1985.

Hladni rat je još trajao. Svet je bio i dalje polarizovan. Dve dominantne sile koje su vladale planetom bile su SAD i SSSR.

Američka filmska indurstrija dala je sve od sebe da pomogne svojoj državi, tako da je ovog puta „negativac“ došao pravo iz Rusije u liku Ivana Draga koga briljantno tumači Dolf Lundgren.

Ivan Drago je amater i gorostas čeličnih pesnica. On je takođe i državni projekat SSSR-a. Nosi crvenu adidas trenerku i ima dobru ribu koja na tečnom engleskom jeziku ubeđuje novinare da čovek njenog života ne koristi doping već jede spanać kao Popaj. Ivan Drago vežba i u super-modernoj teretani…

Za razliku od njega, Roki je bio i ostao duša od čoveka. U biti marginalac. On vežba tako što cepa drva. Koristi i volovski jaram za tricepse. Kondiciju održava trčeći po dubokom snegu. Za sve vreme visinskih priprema, u nekoj zabiti, boravi u kolibi ruskog građanina koga na paralelnom frontu tamnoputi član Rokijevog stručnog tima uredno pegla u šahu.

I naravno da Roki pobeđuje Ivana Draga u sred Rusije. Još mu i tamošnji narod skandira.

Jedna od lepših scena u filmu je kad Roki nokautira Draga i kad nakon sudijinog znaka da je sve gotovo, napravi piruetu i ogrne se američkom zastavom, uz pratnju muzike iz predizborne kampanje Tomislava Nikolića.

Ivana Draga, logično, sovjetska vrhuška, šalje u Sibir.

Nakon Rokija 4, filmskog spektakla u kome se pojavio i Džejms Braun pevajući hit Living in America, Sovjetskom Savezu je ostalo jedino da prizna poraz i uruši se sam od sebe.

Ostala dva filmska nastavka o Rokiju su beznačajna, premda solidno odrađena. Obrađuju temu starenja šampiona.

Nakon trideset i tri godine, ono što se dešavalo na filmu „Roki 4“ preselilo se u realnost. Svet je u međuvremenu opet polarizovan na Istok i Zapad.

Rusija, Kina i većina islamskog sveta čine ono što je nekada bio SSSR, dok su na Zapadu sve stari svatovi.

I simbol tog novog hladnog rata, opet je meč dvojice tipičnih predstavnika svojih kultura.

Međutim, ovoga puta, borba se ne odvija u ringu, već u oktagonu. I ne koriste se samo pesnice, već se bije i nogama i rukama i laktom i kolenom. Nema jedino ujedanja i udaraca ispod pojasa.

Zapad je ovoga puta predstavljao Irac Konor Mekgregor, a na strani Istoka je bio Dagestanac Habib Nurmagomedov (u nastavku samo Habib).

Za mesto spektakla očekivano je izabran Las Vegasa.

Što se samih boraca tiče, dve bitne stvari su im zajedničke: krenuli su sa dna društvene lestvice i ortaci su sa najpoznatijim džudistom današnjice – Vladimirom Vladimirovičem Putinom.

Obojica imaju i brojne odlike pravih šampiona: talenat, snagu, brzinu, beskompromisnost, nepredvidljivist, dozu ludila…

Mekgregor je usput i pravi šoumen. Stendap komičar u najavi. Voli alkohol i tetovaže. Voli i svoju ženu.

Habib je s druge strane patriota i poliglota. Jedno uvo mu je malo čudno. Kao klinac se rvao s međedima. Ženu ne pokazuje u javnosti.

Pred sam meč protivnici su se sreli i na nekoliko konferencija za štampu. Irac je uporno provocirao Dagestanca. Brbljao je, upadao mu u reč, potcenjivao ga, hteo je i da ga šutne. Nudio mu je čak i viski, koji lično pravi u domaćoj radinosti…

Na poslednjoj zajedničkoj konferenciji, Mekgregor je bio obučen u elegantno plavo odelo promreženo belim kvadratima. Imao je i neke špicaste ciše koje su se dale videti dok je noge držao na stolu.

Habib je na glavi nosio šubaru. I uglavnom je smireno odgovarao na provokacije brbljivog Irca. Ali je jasno stavio sedmoj sili na znanje da se neće rukovati sa Mekgregorom kad se meč završi…

Treba napomenuti i da je nekoliko meseci ranije, Mekgregor u nekoj njujorškoj garaži, napao Habibijev kombi sa stručnim timom. Razbio je prozor na automobilu gađajući isti stolicom.

Čelični stisak
Čelični stisak

Ceo meč od 6. oktobra tekuće godine možete pogledati na Youtube kanalu. Traje nešto više od dvadeset minuta. Borba je bila dobra i ujednačena, ali je kondicija odradila svoje. U četvrtoj rundi, Konor se našao u Habibijevom čeličnom zagrljaju. Lupio je prstima par puta protivnika u podlakticu kao znak predaje i sudija ih je razdvojio.

I malo ko je mogao da poveruje da je upravo tada za smirenog Dagestanca, pravi meč upravo počeo, a da je Irac, iako poražen, dobio bitku koju je vodio. Tako je napisao i na svom tviteru nalogu.

Habib je junački izdržao sve provokacije pre meča i sam meč je odradio perfektno, ali kad je trebalo samo da navuče na sebe pobednički pojas, kao Roki američku zastavu i da pokupi dva miliona dolara, on je preskočio kavez i nastavio da se tuče sa provokatorima iz Mekgregorovog stručnog tima. Bio je to potpuni danak neiskustvu. Klasično nasedanje na provokaciju.

U obračunu s publikom
U obračunu s publikom

Zaleteo se u masu kao june u plastenik da bi sačuvao svoj ponos. I? Sačuvao je ponos, to stoji, ali ima nešto i u onom kad Marselo Valas u „Petparačkim pričama“ Kventina Tarantina kaže Buču: „Zajebi ponos“. I doda: „Bokseri nemaju mečeve veterana.“

Iskreno, navijao sam za Habiba, ali njegova zaslužena pobeda samo me je dodatno iznervirala. Posetila me je na srpsku istoriju. U smislu da su Srbi mahom bili pobednici u nekim ratovima, ali da su glavne bitke gubili za pregovaračkim stolom. Jedino kad nas je Nato pakt polupao kao kantu godine 1999., izgubili smo na bojnom polju, ali smo se pravili da smo pobedili u globalu. Bar nas je tako informisao Slobodan Milošević u televizijskom prenosu.

Milošević tada i jeste pobedio. Otkupio je državnu vilu tokom bombardovanja za dve hiljade maraka, da bi je zatim njegova porodica prodala za dva miliona. Nešto od para stečenih preko piramidalnih banaka Jezde i Dafine, Kipra, šverca nafte i cigareta… verovatno su završile na privatnom računu njegove porodice. Bar tako svedoče naši političari iz reda dosmanlija koji su se raspitivali kod ruskih kolega, zbog čega ne izruče Miru Marković Srbiji, a na osnovu Interpolove poternice. Odgovor da niko ne želi izručiti osobu koja je toliku lovu donela u njihovu državu deluje mi sasvim logično. Veljko Lalić, urednik časopisa Nedeljnika, pomenuće u svom uvodniku za neki od minulih brojeva, da se ta cifra kreće oko 5 milijardi dolara.

A Habib? Tukao se pošteno, pobedio i nakon pobede, isprovociran i izmanipulisan, držeći veliku muku u sebi, krenuo je da ispravlja krivu Drinu, juri vetrenjače, bije se sa imaginarnim protivnicima. Pravi Srbin.

Ubrzo je usledila kazna: organizatori mu nisu isplatili novac u visini od dva miliona dolara i najavili su da će ga suspendovati na pola godine.

S druge strane, Konor Mekgregor je pre meča provocirao protivnika, vređao ga, brbljao, pio, šutirao se…, ali kad je osetio čelični stisak na svom vratu, ponos mu nije dozvolio da ga Dagestanac zadavi, već je predao meč na finjaka. Dobio je batine, ali ništa strašno. Prošao je sa par masnica. U međuvremenu, cena njegovog viskija je sigurno skočila. I kao poraženi, zahvaljujući odličnom makretingu, osećaju za biznis i šoubiznis, uz obavezno isključivanje ponosa iz cele priče, inkasirao je od reklama i ostalih pratećih sadržaja na svoj račun preko 50 miliona dolara. Ono što se dešavalo u oktagonu, bilo je samo „tačka na i“, nužno zlo ili zabava miliona koje se morala odraditi.

I za razliku od Habibija, koji je zbog ponosa ostao bez kinte i nalik je prosečnom Srbinu, Konor Mekgregor neodoljivo podseća na prosečnog srpskog političara: proračunati brbljivac, šoumen ili marketinški stručnjak sa ozbiljnom kintom. I bez ponosa.

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>