Idealna zemlja za umiranje

Vožnja do Novog Pazara sama po sebi predstavlja stresno iskustvo.  Savladavajući oštre krivine i asfalt iskrpljen tako da podseća na šahovsku tablu, sunčanog septembarskog jutra stigosmo do tog  grada koji još zovu  „država u državi“. Zašto, ne znam. Grad kao grad me nije previše zanimao, a možda nije ni bitan za priču. Naše krajnje odredište bila je njegova jedna relativno nova, u medijima pompezno opisivana i podjednako pompezno nazvana ustanova.  Narodski rečeno­- starački dom.

Nalazi se van grada, oko tri kilometra vožnje. Dok smo se približavali, pred očima mi je iznikla prelepa, velika, bela zgrada. Izdvojena u zelenilu, okupana jutarnjim suncem. Okolina i hol besprekorno čisti.  Idilična scena kao u reklami. Taman tako da me ništa, ali baš ništa nije pripremilo na strahovit šok koji ću tog dana doživeti.  Sve je, dakle, bilo kao sa sladunjave reklame: zgrada, okruženje, čistoća prostora, ljubaznost osoblja. Sve osim jedne „sitnice“, sve osim ljudi koji tu „žive“, odnosno korisnika doma, kako ih tamo stručno zovu.

Po ulasku u sobu oštar miris ljudskog  izmeta i urina preseče mi dah.  Pogledah u blisku osobu, dovedenu tu pre dvadesetak dana.  Ne ugledah nju, već njenu ruinu, svaljenu ka dnu prljavog kreveta,  uneređenu,  raskrvavljene rane na nozi. Učini mi se da je u prostoriji skroz nestalo vazduha. Lagano, kao u usporenom snimku podigoh glavu i pogledah ostale „korisnike doma”. Ukaza mi se nešto što liči na sablasan ljudski zoološki vrt. Bića, u kavezima od  onemoćalih, zapuštenih tela ravnodušno posmatraju retke posetioce. Deluje da samo čekaju smrt. A ovde im, izgleda, zdušno pomažu da što pre umru. Humano, pod ogromnom količinom sedativa. Pomislih da tako može izgledati moderna gasna komora! Samo, mora se priznati da je čovečanstvo 21. veka u  maskiranju  zločinstava znatno napredovalo.

Ne verujući svojim očima, ušima i nosu, drhtavom rukom izvadih telefon da zabeležim ono čemu upravo svedočih.  Kao da se smrad može snimiti. Kao da se oblak smrti može snimiti. Kao da se okrutnost i nečovečnost mogu snimiti! Ipak i taj slabomoćni snimak  izazva ogromnu paniku kod jedino troje zaposlenih koje je bilo prisutno taj dan. Smenjivaše se pretnje, napadi i pravdanja. Šta rekoše dok su pretili, neću prenositi. A dok se pravdaše rekoše da na osamdeset ljudi rade dve negovateljice.  Rekoše da nemaju medicinske sestre, a doktori honorarno dolaze svaki drugi, treći dan.  Rekoše da je verovatno neko drugi, ko trenutno nije tu, kriv što se lekovi nisu davali kako treba, da oni ne znaju ništa, rade šta im se kaže. Rekoše da su normalni i smrad, i prljavština, i psihološko i fizičko pogoršanje stanja korisnika u domu, jer to je, zaboga, starački dom… Pričanje se nastavi sledeći dan u nadležnom ministarstvu. Tamo rekoše da me razumeju, ali da je sve po propisima za sada, mogu da pišem prijavu, pa će eventualno ispitati situaciju. Kako je po propisima životno ugrožavanje ljudi ili nanošenje im nepopravljive štete, ne znadoše ili ne htedoše da kažu. Zatim, dalje, po selu mi rekoše da sam budala što hoću prijavu da pišem, da „vrana vrani oči ne vadi“, da se ništa ne može učiniti, da je to uobičajena stvar… Posle svega što mi svi ti ljudi ispričaše, ispade da mi je, sem nemoćnog vrištanja,  preostalo samo još da i ja nešto kažem.  I hoću, ali onima jedinima kojima još nije kasno da čuju:

 

Dragi  budući čoveče,

Ako ikako možeš, nemoj se roditi u Srbiji. Srbija je zemlja u kojoj telo tvoje majke ne traba da bude zdrava i ljubavlju ispunjena sredina dok se razvijaš u njenom stomaku, već treba da služi da poslodavcu radom donese što više novca. Čim se rodiš, tvoji će roditelji morati da podignu kredit da bi tebi obezbedili hranu, odeću, toplu kuću. I dalje, moraće svu svoju energiju da potroše da zarade samo za to da fizički preživiš. O tvom emocionalnom, intelektualnom i duhvonom razvoju neće imati ni vremena, ni snage da brinu.

Ako te je već zadesila nesreća da se rodiš u Srbiji, nemoj se tu školovati. Ima u Srbiji dobrih nastavnika i među njima dosta dobrih ljudi.  Međutim, njihova dobrota, ljubav, kreativnost, strast, ideje i inspiracija brzo bivaju zatrpani gomilom papira. Godinama sputavani i zastrašivani, ti nastavnici polako se gase i pretvaraju u zombije koji popunjavaju obrasce. Jedina im briga postaje da sačuvaju tu koru hleba za koju im se stalno preti da će biti oduzeta. Razumljivo, treba da hrane decu.  Ko će još, pored strepnje za hranu i neplaćenih računa, da vidi kako svojim (ne)delovanjem hrani i jača izopačen svet koji ostavlja toj istoj deci.  Ne vide ni da su vremenom od obrazovanih, mislećih ljudi postali spolja arogantna, a iznutra sramno ponizna, sitničava, međusobno zavađena gomila. Energičnost i živost jedino pokazuju kad treba da odbrane „svoju” stolicu u zbornici, ili neki drugi mizeran interes.  Za sve ostalo su mrtvi. I nemoj im zameriti. Duboko u sebi, ispod slojeva izveštaja, obrazaca, zapisnika,  izgovora, strahova…oni osećaju bol. Šta misliš, koliko ih boli i koliko dobro zato moraju da se umrtve  kako bi zaboravili  da su izdali sebe, svoju decu, tebe?

Ako ni nesreću da se školuješ u Srbiji ne možeš da izbegneš, nemoj onda raditi u Srbiji. Poslodavcu u Srbiji ne treba znanje, sposobnost, ostvarenost.  Njemu treba rob, pokoran izvršilac zapovesti. Gde god da radiš, gledaće da te iskoriste do poslednje kapi krvi. Možeš biti stručan, postizati uspehe u poslu, možeš  raditi i duplo više od toga koliko si plaćen, svejedno je, ubeđivaće te da treba da budeš srećan što uopšte imaš posao,  ponašaće se kao da ti poklanjaju platu. Najtužnije će biti kada počneš da im veruješ. Tada si izgubljen.

Ako sve nabrojano ne uspeš da izbegneš, bar se nemoj lečiti u Srbiji. Sigurno su i lekari, kao i roditelji i nastavnici, sprečeni da rade svoj posao. Sprečeni su da postupaju u skladu sa tvojom  najvećom dobrobiti. Kako je tek njima, ne znam.  Od njih zavise životi. Šta oni treba da urade da potisnu ono što su prinuđeni da čine, ne znam. Međutim, čini se da im je uspelo. Deluju bezdušno, hladno i surovo. Opet, ne možemo im suditi, jer ne znamo čime svoju cenu plaćaju. A sigurno plaćaju. Najskuplje su te, fizičkim očima, nevidljive cene.

Dakle, dragi budući čoveče, nemoj se roditi u Srbiji, nemoj se školovati u Srbiji, nemoj radti i nemoj se lečiti u Srbiji. U SRBIJI MOŽEŠ SAMO DA UMREŠ! SRBIJA JE IDEALNA ZEMLJA ZA UMIRANJE. Kada je vidiš, neće ti biti žao odlaska sa ovog sveta. A ako si vernik, znaćeš da je pakao ostao na zemlji.

Nevena Jadžić

 

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>